Описивати срећу ил' несрећу овог
народа, хтења, жеље, законе паденија - тог тужног оквира за човекову бесмртну
душу? Препознати као народ узвишенији
пут или једноставно пред плимом стомакоугодничке идеје посрнути, проналазећи свињски живот који се
завршава скоком са литице.
Сва је прилика данас оставити ближњег
и похрлити у свет. Само у нашем народу иста реч има крајња значења, човеково
суштаство и негација истог : Свет.
Заборав, копрена изаткана у лажи
прекрила је знање о драгоцености пред престолом Вишњега Господа
Исуса Христа.
Заборав наметнут данашњицом,
злоупотреба туге и камиони шута преко најузвишенијих покрета сердца.
Људска душо где ли си? Запретена,
поругана, ниска готово као пре жртве искупљења. Пустоши што се рајем називаш,
мрзост си Богу и људима који виде труло лице твоје. Правила су твоја насупрот
смеру од куда исходи искра Живота.
Предајући себе времену осудих се на смертноје наказаније. Да научим слушати вечне мелодије у откуцају сердца, тако да не би погинула душа моја. Зато је милости предајем.
Велике се замке на путу до истине, ал' кад се спозна, она ослобађа. Борећи се за народни напредак и његово достојанство не
може бити успеха ако се Господу не стреми.
Питати све посленике културе
шта је њихов циљ? Зашто се они боре? Кукају како је стање у култури
алармантно, на никад горем нивоу, да је све у кризи. Но, на суштаствено питање
немају одговор. Јер шта њихова тзв. уметност и култура славе и промовишу?
Њихов је циљ смрт и уништење, они не виде даље од овог смртног живота, тако да је поента њихова ограничена на овај пали и посрнули век. Ту се славе свакојаке страсти, земни живот увијен у обланду префињености и тзв. помондне филантропије. Но, кад видите житија таквих који себе називају уметницима препознаћете у свом сјају себичност и егоцентризам људи који славе коначно утемељење човека, палог човека, на престолу који припада Господу Богу.
Њихов је циљ смрт и уништење, они не виде даље од овог смртног живота, тако да је поента њихова ограничена на овај пали и посрнули век. Ту се славе свакојаке страсти, земни живот увијен у обланду префињености и тзв. помондне филантропије. Но, кад видите житија таквих који себе називају уметницима препознаћете у свом сјају себичност и егоцентризам људи који славе коначно утемељење човека, палог човека, на престолу који припада Господу Богу.
Тако да они кроз уметност и културу
коју намећу другима, заправо славе себе и њихов изопачен и ускогруди поглед на
свет. Они су пронашли сопствену истину коју хоће наметнути другима, а када је
други неће, онда је то криза културе.
У дипле тога „мејнстрима“ дувају и
они с десна и они с лева, а и они централни. У ту причу је ушла и реформска црква
у Срба, која је вешто заменила Богочовека са човеком, те је најосновније догме
православне вере једноставно изопштила, покривајући себе папским плаштом,
тукући се за боље парохије, узвикујући као католички фратри некад у Далмацији : Дај газда жито, стварајући омразу код
људи који их гледају као модерне порезнике , ал' због традиције и обичаја трпе
њихов зулум.
Та и таква црква објављује дискове са
рок музиком, штампа католичку еклесиологију, игра са шаманима на свејеретичким
саборима, слави милански едикт ал' без Христа и православља, благосиљајући
масонске монументе и демонизовану уметност и новопаганштину, верно пратећи дух
времена.
Све је устало да уништи Божије
подобије у људима. Тело је на првом месту, затим долази душа на коју атакују
култураши, док Дух остаје запретен, поруган, дисквалификован.
У српској култури и уметности постоји
више кругова пакла. У једном су они који су оберучке прихватили самопорицање, затим иду разни
демагози, софт националисти, београдски ликови из Сартрове „Мучнине“... ко ће
их све пребројати. И сви су заточници сопствене прелести. У њиховим делима нема
узвишене идеје према којој човек стреми, нема идеје смисла живота и човековог
путешествија, само неопагански реализам који се зачео још у деветнаестом веку код Срба који су тако лако прихватали масонерију и
њихов обмањујући поглед на сврху човека и народа.
Пас се враћа на своју бљувотину, тако
и свет који је једном отпао од Једног Живог Бога, па се подвигоположником
Христом вратио на стазу Богопознања и суштаства, сада коначно одбацује Бога и грли ништавило. И ту је српска
култура и тзв. уметност нашла своје
назначење. Али мука у њиховим душама и даље остаје, јер не виде и не знају свој прави циљ. Уграбити место под сунцем, бити заточник аплауза, ласкања и девизе „Ја
теби сердаре, ти мени војводо“ не
утољава глад у души, остаје незадовољство које се покушава напојити јелом,
пићем, сексом, наркотицима, подозрењима, лукавствима, имагинарном проблематиком,
укрштања копља око ничег... но, лека у тој сфери нема. Не лечи се болест другом
болешћу.
Борећи се за образовање и свест овога
народа, уместо да буду луче и перјанице узвишеног и најбољег из самог народа,
тај процес је обрнут. Користећи своје природне таленте, култураши их користе у
обрнутом смеру, као на пример да бравар –
уместо да ради свој занат и тако
зарађује хлеб насушни, он користи своје умеће за лоповлук. Радећи на култури, култураши не раде на себи,
тако да долазимо до оне, тако једноставне, а епохалне реченице: „вадећи трун из
туђег ока, не видимо брвно у сопственом“.
Да ли је ико разумео молитву против
културе Св. Владике Николаја
Велимировића? Нама не треба култ, потребно је умеће – уметност. Када то будемо
схватили окренућемо се правим, а не
вредностима самозадовољних појединаца који продају маглуштине сопствених
заблуда, и то све на рачун овог уморног народа.
