О.Урош (Манчић) - О уједињењу ГОХ-а (Калиниковаца и Кипријановаца)
напомена: ГОХ - Истинита (старокалендарска) Православна Црква
НЕГИРАЊЕ ИЗМЕНА ВЕРОИСПОВЕДНИХ ПОЗИЦИЈА КИПРИЈАНОВАЦА
НОВО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ГОХ-а О ТАЈНАМА
ЈЕРЕТИКА
Документ заједничког исповедања вере новог
ГОХ-а (Калиниковци и Кипријановци):
„Истински Православна Црква против јереси
екуменизма: догматска и канонска питања“ (потписан 8./21.3.2014.)
Анализа шестог параграфа, шестог поглавља.
Пре саме анализа овог за омологију вере
суштински важног параграфа треба споменути да је цео документ од самог дана
објављивања на интернету из непознатих разлога мистифициран. Претпостављамо да
је мистифицирање документа пласирано ради бурних крајње негативних реакција
клира и верника ГОХ-а (доста њих је и напустило ГОХ). Измена исповедања вере у
односу на претходно је очигледна и отуда цела прича о непрецизним преводима.
Енглеском и руском преводу је оспорена веродостојност иако су то били званични
преводи самог ГОХ-а. Преводи су нагло повучени са сајтова Кипријановаца и
Калиниковаца и до данас нису враћени. Поред тога и самом грчком оригиналу који
је јасан чак и лошијем познаваоцу грчког језика даје се једна доза усиљене
мистификације јер у накнадној енциклици ГОХ каже: „Чак и грчки оригинал, с
обзиром да је написан на „катаревуси“, као званични црквени документ, није лако
разумљив широј јавности и лако се може погрешно разумети.” Бесмислица! Аνοησία!
Шести параграф шестог поглавља који овде
цитирамо преведен је са грчког оригинала и како смо већ навели у поптпуности је
јасан. Када кажемо јасан мислимо да је написан јасним разумљивим језиком. Док
је његов садржај крајње двосмислен али и као такав је јасан.
У заградама смо ставили делове из наводно
спорних руских и енглеских превода који по ГОХ-у „изврћу значење у односу на
грчки оригинал“ и који не играју у суштинском тумачењу садржаја параграфа
никакву пресудну улогу.
Овде морамо поставити важно питање: Какав
текст су потписали Агатангеловци и Румуни пошто знамо да они не знају грчки
језик, а у време потписивања званични „спорни“ преводи били су још увек на
снази, тј. нису били повучени, а готово је сигурно да нису потписали тако важан
документ састављен грчким хијероглифима него им је дат превод грчког оригинала
на руски и енглески језик.
Вратимо се главној теми, на концизну
анализу датог параграфа:
„Што се тиче Тајни, које се савршавају у
тако називаним официјелним православним Црквама, Истински Православна Црква, (у
границама своје пастирске бриге), не тврди (са увереношћу) да су Оне дејствене,
нити да су делотворне за спасење, нарочито код оних који се налазе у свесном
општењу са синкритистичким екуменизмом и сергијанизмом, иако Она не понавља
обавезно (спољну) форму тих Тајни над онима који са покајањем приступају
општењу са Њом, имајући у виду (очекивани) Велики Сабор Истинског Православља,
ради потврде константација које су већ донешене на локалном нивоу.“
Огољена и директна анализа овог параграфа
и без текста у заградама показује да је суштина учења покојног митрополита
Кипријана сачувана. Благодатност тајни официјелних православних цркава се не
одриче, она се не признаје (са увереношћу) само онима који се налазе у свесном
општењу са синкритистичким екуменизмом и сергијанизмом. Зашто ово тврдимо? Зато
што је свима онима који су у „несвесном општењу“, а то се свакако односи на
клирике или чак епископе антиекуменисте
и антисергијанце унутар официјелног православља, на такозване борце изнутра,
остављен изговор који им допушта да тамо унутар официјелног православља
поседују тајносавршавајућу благодат.
Ово ново исповедање вере новог ГОХ-а
несумњиво је одступање од крајеугаоног камена досадашње ГОХ омологије из 1935,
1950 и 1974. коју су држали претходници Архиепископа Калиника Сарандопулоса:
Хризостом Кавуридис, Акакије Папас, Авксентије Пастрас и Хризостом Киусис.
Нешто сасвим слично имали смо прилику да
видимо на примеру постепеног процеса апостасије Руске Заграничне Цркве када је
Архијерејски сабор РЗЦ на челу са митрополитом Виталијем у енциклици из 1990.
изнео веома сличну фразу:
„Верујемо и исповедамо да се у храмовима
Московске Патријаршије, у онима из њих у којима свештеник ватрено верује и у
којима се искрено моли, у којима он није само служитељ обреда, него и добри
пастир, који љуби своје овце, које му са вером прилазе, даје у Тајнама благодат
спасења.“
Ова фраза из 1990. године почетак је краја
Руске Заграничне Цркве јер је либерална струја овим издејствовала победу која
је покренула лавину отвореног отпадништва зближавања са Официјелним
православљем која је Руској Заграничној Цркви ускоро и дошла главе смртоносним
падом под ноге Московској Патријаршији.
Да ли ће нови ГОХ зауставити или још више
погурати покренуту лавину деградације ГОХ омологије остаје да нам време покаже
НОВО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ГОХ-а О НАЧИНУ
ПРИМАЊА
Пошто документ Исповедања вере званично
није преведен ни на један језик (преводи су повучени) те документ постоји само
у грчком оригиналу велика већина клира и верника ГОХ-а не-грка не може да се
упозна са новом омологијом вере новог ГОХ-а. Причају се приче. На пример, клир
и верници ГОХ-а се уверавају да су Кипријановци и Агатангел потписали у
документу „Истински Православна Црква против јереси екуменизма: догматска и
канонска питања“ (8./21.3.2014.) да су обавезни да примају све који прилазе
Истинском Православљу кроз крштење и миропомазање.
У принципу, суштински важни делови
потписаног документа су апсолутно двосмислени. Десети параграф, шестог поглавља
подилази фанатичним акривичарима и он претставља досадашњу праксу ГОХ-а. Одмах
за њим 11. параграф свима даје потпуна слобода примењивања свих врста икономије
и из њега се види да је и сам ГОХ као састављач и потписник документа изменио
досадашњи однос према икономији што је похвално са обзиром да је због тог
питања својевремено одбачено сједињење са канонском Руском Истински
Православном Црквом.
Дванаести параграф потврђује да се о
пракси примања тек треба разговарати на будућем заједничком Сабору те из тога
происходи да је 10. параграф суштински ништаван и потпуно необавезујући.
Шесто поглавље, параграфи 10, 11 и 12.
10. Као опште правило, монаси и лаици,
који су, разуме се, били крштени православном формом, примају се у општење кроз
Миропомазање, посебним чином, нараздељиво повезаним са Тајном исповести, а
клирици предају писмену молбу, и ако она буде прихваћена, примају се у општење
истим начином и затим посебним чином хиротесије, састављеним специјално за
такве случајеве.
11. Подразумева се, да у складу са
локалним условима у зависности од специфичности случајева, употреба блажег или
строжијег чина зависи од одлуке месног архијереја, на основама установљених
саборних критеријума, или надлежног Синода, сагласно изјави свештеномученика
Кипријана Картагенског: „У овом случају ми никога не принуђавамо, никоме не
намећемо законе, зато што сваки предстојатељ има слободну вољу управљања
Црквом, јер ће за своја дела морати да да одговор Господу.“ (Писмо папи
Стефану)
12. Велики заједнички Сабор,
свеправославног ауторитета, могао би установити опште критеријуме и предуслове,
који ће одредити практику примања обраћених из различитих новојављених
расколничких и јеретичких заједница у Истински Православну Цркву.
НЕПРАВДА ДУПЛИХ АРШИНА
Неправда која је својевремено учињена
према канонским и са добрим исповедањем вере руским архијерејима под
Архиепископом Тихоном подстиче на дубљу анализу коришћења дуплих аршина. Зашто
је Агатангел као неканонска грана Руске Цркве који се још и придржава екстремне
кипријановске еклисиологије примљен у општење без икаквих препрека? Одговор на
ово питање је прост. Агатангел није и не може никада бити самостална Руска
Црква јер су Агатангелов псеудо Синод створили Грци. Овакво резоновање се ГОХ-у
обило о главу. У вези са РИПЦ и архиепископом Тихоном цедили су комарца, а са
Агатангелом су прогутали камилу. Изгледа да је иза необично тврдоглавог инсистирања
ГОХ-а да Тихоновци промени праксу своје помесне цркве само стајала жеља за
доминацијом и потчињењем над другом помесном Црквом.
