Одељак
текста „Даничић и Хрвати“ часописа
„Српски лист“ из Задра, oрганa Српске народне странке од 6. /19. фебруара 1903.
"Први реформатори хрватске књиге,
Људевит Гај и његово друштво узели су српски народни језик за литерарни језик
Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то
српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити
илирско име, као опште народно, и да ће се послије по себи српски језик
прозвати језиком илирским. Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им
је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно –
народне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи
своје националности. Одрећи се имена народног и језика свенародног, може само
народ без историјске свијести.
По примјеру српском, пошто је мисао о илирству пропала новија генерација хрватска почела је да се одушевљава за хрватство. Ту им је сад као наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић. Пошто су
хрватски прваци измамили од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским,
они се послије тога нису само на томе зауставили, да га тако називају у
границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Троједници и
иначе, докле допире власт аустро-угарска.
Колико
је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је кајкавштину
замијенио језиком српским толико је исто за тај препорођају радио и Ђуро
Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да подигну споменик, јер је он
више него икоји Хрват учинио, да се оснује велико хрватство. Да је Ђуро Даничић
био и политички образован човјек, он би био прозрео у политичке тежње оних
Хрвата, који су око њега облијетали; а да је имао и довољно здраве
националне себичности, он би Хрватима ово рекао био: «Ја нијесам властан
прекрштавати име језика, који је крштен прије више хиљада година. Ако је вама
по вољи било да примите српски језик за вашу књигу, онда немате узрока да се
либите ни од његова имена. Јер, као што Белгијанци и Швајцарци, или као што
Американци, који говоре енглески, или шпањолски нијесу престали звати се
Бразилијанцима, или Американцима, тако исто и ви Хрвати нећете престати бити
Хрвати, ако поштујете име језика, који сте усвојили...»
Оно што је учинио Ђуро Даничић, не би
никад учинио један Вук Караџић, или један Миклошић. И не би, доиста.
Даничић је за братску љубав, заборавио
прави назив својег рођеног језика. Да браћу зближи, назвао је свој
језик"хрватски, или српски". Кад би Даничић сада којом срећом устао и
кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, вјечност би му
кратка била да се покаје".
