ЦРНЦИ И ЦРНОГОРЦИ
I
У пламсај јутарњег сунца
које се топло издигне
над америчким рудокопима,
међу празним, широким улицама,
између олисталих дрвореда,
ко сјенке суви, кошчати,
са будацима на рамену
и врућим хљебом у торби
Црнци и Црногорци.
Пред њима рудник, голем и жут,
и сан о колијевци на другом континенту,
сан о амбару празном
у коме се ко змија
гладна година савија.
И на грлима подземних јама
рано источно сунце њима је залаз.
И на цио дан
тутње њихови будаци,
тутње и куну
испод свијета.
II
О, оче мој, рудару сињи,
прими на дар овај комад срца,
овај мој поздрав теби,
велики човјече зноја и труда.
Свега те два пута у животу видјех
још као дијете, дома, на балкану,
Твоје блиједе, мршаве руке
дале су ми само неколико стисака -
твоје блиједе мршаве руке.
Твоје мирне, добре очи
само су се на мене једном насмијале -
о, твоје мирне, добре очи!
Твој живот, млад и бујан као прољетње дрво
пови се и усахну тамо.
Плуг, пред појатом, оста чекајући на тебе -
испуцао је, исушио се, погнуо,
баштина залединила, закоровила,
а во Плавоња с Стрбине мукло
рикне кадкад алугом густом.
О, прими на дар овај комад срца,
овај мој поздрав теби,
велики човјече зноја и труда!
III
Кад прољеће замирише над градовима
и зелена крв његова набуја у стабла,
извију се широко пеламе око вила
и први багремови на живот зарадују -
Црнци и Црногорци
дубоко у земљи,
закопани као камење,
као коријење -
мишицама,
некада набреклим од здравља кограве;
котлине рала, што сјекирама
пообараше родне гајеве,
туку, туку,
и властитим рукама своје раке копају -
ах, раке својих дана,
мишицама, истрошеним, усахлим.
Понеки јекне болно под тужим брдима
и умире ту, као скот, измучен.
Склапа очи пуне домаћих призора,
своје чељади,
свога катуниста
и својих тврдих њива.
Цркавају ту
под падом каквог бријега
Црнци и Црногорци
у златним гробовима!
IV
Вечерња румен.
Улице цвјетају корацима и смијехом.
Смркава се тихо
горе, на земљи, пуној балова, мјесечине и
љубавника…
И на цијелу ноћ
све даље и даље
очајно тутње њихови будаци,
тутње и куну
испод свијета.
А кад на грлима подземних јама
жута свјетлост карбитусе утрне -
Црнце и Црногорце
земља враћа -
и једне и друге црне.
 |
| ЈАНКО ЂОНОВИЋ |
