Barba Vojo - Nekoliko napomena o vremenu (čast prva)

Došla je. Lagano, tiho... Sve ulice su bile prazne već neko vrijeme. Odrediti količinu noći i dana je nezahvalna rabota. Morao bih se poslužiti nagađanjem, pretpostavkama, nezgodnim pitanjima. To neobilježeno vrijeme se svojski trudilo samo u jednom, da prođe. I taj posao je odradilo na visini zadatka. Količina vremena nije ostala precizno zapisana u aktima. Nemojte zamjeriti ali onaj kome je vrijeme prošlo posjeduje zbirku administrativnih iskustava. Bijeli bumagi, kopirani, zavedeni (kum je djelovodni broj) ,potpisani, tradicionalno pečatirani, uz škripu kancelarijske fioke i očaravajućeg pljesnjivog mirisa fascikli, ostali su kao saznanje koje muči i to nakon toliko vremena koje se potrošilo nezavedeno.

Jer da se zavelo lakše bi stigli do istorijskih činjenica. Obratimo pažnju: „činjenice“! Kad je zavedeno, ono nosi težinu činjenice, fakta. Ovako, nezavedeno postaje zalogaj špekulacije i nikad kraja tom vremenu koje se odveć produžilo i sprečava njen dolazak.

Ali, kako je vrijeme uopšte moglo odgađati njen dolazak kada nije bio očekivan, čekiran, bukiran, rezervisan...

Vrijeme nije otvaralo svoje karte. Nikakav nagovještaj, osjećaj, predskazanje...Ništa od toga nije pohodilo izmučenu dušu. Samo vrijeme, hladne zimske kiše, bubnjar na simsu sa kratkim pauzama između stavova.

No, ona je ipak stigla.

Da vidimo sada pauze, rokove, radne i neradne, skraćeno, over tajm, zakinuto, proteklo, trećine, četvrtine, školske časove, epohe, poluvremena. Sve u ovaj bućkuriš od vremena za kojim pravilno kaska i pogrešna gramatika, neočekivanost bilo koje vrste, zaobilazak vremenske forme, odlazak u vječnost Hop! Stop!.

Zar nije bolje, kad si ovako od volje, da otkriješ tajnu, sjajnu, što čuči u srcu tvom, nemoj kazati  treba mi vremena, jer ispadaš som...

Najlaganija stvar, kao Pele kad dribla, totalni da- mar...Sve te vremenske intervale koji su pojedeni, al' iz tuđih trbuha i dalje zbore i prijete, ona ih je, jednostavno, poslala kod gospoje Istorije u drugu zgradu, tačnije u potkrovlje.

Njene oči sijaju, ta predivna lanterna mi je pokazala suštastvo. Srce se počelo veseliti, poređenja radi (a šta da se radi): Početak raspusta; čarobna noć prije velikog dana u kojem ćemo putovati, otići veseli puni čistoga dječijeg žara! Provjerio ranac stoti put, u njemu stripovi, zabilješke, kasete, vokmen sa rezervnim baterijama, prvi dezodorans, slike, pisma, omiljeni dres, knjiga dobijena od nastavničkog vijeća...

Blizu, dođi mi blizu, da miris tvoje kože zarobi moje nozdrve. Tek onda vremena biti neće. Užurbano će otići; osjećajući se suvišno povešće i pokondirene kazaljke koje uzdignuta čela i sa visine govore samo: „Hm, hm“, vukući toalete po preostalim sekundama.

Dodirni me. Dodirni me  i uđi u novi svijet. Nestajemo u tom spoju, pokrivaju nas note, miris lavande i ruzmarina, želja koja se ispunjava i ne prestaje.

Rađamo se  bolji,  ljepši, mekši, sa apsolutnim sluhom sve tvorimo duhom.

Prsti na tvojim usnama...Miris narandže, podignuta čaša vina u slavu španskih konkvistadora i bezbrojnih vinograda. Korunja k'o rujna - zora koju si dovela sa svojega vrela.

Тин Ујевић - Запис на прагу

Тин Ујевић - Запис на прагу

Ове пјесме то нисам ја, иако сам их ја написао.

Ови јауци, то нисам ја, премда сам их збиља уздисао.

Мој прави живот, ја сам само дисао.

Јер ја живим и кад пјесма умре. Ја живим и кад патња мине.

Има у мени немира драгог, а има и моје ширине.

Ја пуштам и другог да говори за ме.

А и сам говорим друге саме.

Ја не марим човјек бити ако сам умио људе боговски рећи.

О, ја.

Ја сам од себе и мањи и већи.

О, ја.

Мој други и мој трећи.

Ја не сањам о срећи. Но не сумњам о срећи.

Гле овог двојства и тројства мога:

има у мени тмине,

но има у мени и ведрине,

и моја дивна слога.

Kokot - Voda iz solitera (radio-edit)

Орловача блуз

Нема нас,

отишли су незнано куд они дивни ангели Врдника

што су појали са нама улицама Богом заштићеног Београда.

Нема нас,

појела нас ријека самољубља изгубљених битака скученог житија.

Нисмо умјели праштати,

па се „добитак“ пренио у следеће коло,

ово наше угашено, хладно, ником потребно.

Једног дана неће бити јесени, каприца,

слободне воље да залупимо вратима.

Нећемо моћи тјерати из срца,

остајемо без власти,

биће само помрчина састављена од погрешног хтијења овог лудог вијека.

Логика мрзи пјесника,

а ко ће те за то питати кад позове Орловача?

Они са најмањим чиновима ће се узвисити,

ти си у овом свијету највећа.

А и пјесници су дерани,

осјећајнији су од папирних новчаница,

замисли само ту дрскост!

Барба Војо Мистовић - Пушкинови стихови, Велики Петак 2016.

Барба Војо Мистовић - Пушкинови стихови

Изненада потоке суза пролих,

И моје савести ране,

Речи миомирисних твојих,

Јелејем чистим беху извидане.

Твојим огњем распламсала душа,

Одбаци мрак земаљских таштина,

Са свештеним страхом песник слуша

Пажљиво харфу серафима.

Пушкин

Славни пјесник је написао ове чудесне стихове послије проповиједи Светог Филарета Московског у саборној цркви Успења Пресвете Богородице. Сила ријечи Светог Духа изговорене кроз Божијег угодника Филарета дубоко су потресле Александра Сергејевича. Осјећао је на себи велику милост Божију, тај безмјерни океан љубави који је извидао његове ране.

Неизбјежно су му се отворила врата духовнога свијета, а ангео у тијелу, митрополит Филарет, водио је његову душу ријечју истинитом пуне благодати. Такве ријечи дотичу струну коју има сваки човјек, онај искричави сноп залога вјечности. Схватамо да смо путници у овом свијету таштине (кроз ову „Јудол плачевну“ - како каже Његош). Тада нам се откривају наша сагрешења; боли из самога искона, ал' стиже и утјеха, цијели дух човјеков обузме покајање. Покајање због испразног живота, таштине...

Пјесник је ствараоц, креатор. Његова душа дубље прониче у природу. Отуда и усхићење и патња...Али пјесник  види и као обичан човјек. Славећи живот узвикује са Светим Писмом: Господ је хвала моја и пјесма; Он ми постаде Спаситељ“ (Пс. 117;14) и „Хвалићу Господа за живота својега, пјеваћу Богу мојему док ме је год“ (Пс. 145;2).

Свештени страх се излио у душу славнога Пушкина, и он је, у том тренутку, ступио на стазу коју показа Господ наш Исус Христос; Љубљени Цар збори нам истинитим ријечима које пламте љубављу: „Моје је бреме лако, мој је јарам лак“. Те силне ријечи Светога Духа ушле су у срце Александра Сергејевича, изазвало његово дубоко покајање, а ово опет велику радост на Небу што се да примјетити из самих стихова. 

Пјесник је трагически лик на људскоме „несмисленоме сабору“, зато он гледа са сваке стране, и остаје узвишено, малтене свештено запрепаштен откривајући како у томе „земаљскоме нереду“ све се одвија у хармонији, Божијој љепоти, „свеопштој поезији“. Као што је пјевао Пушкин, у Црним Брдима је пјевао Владика Петар Други, разапети и један и други. Обојица су жудно хтјели пити са извора вјечности, вољно или невољно понијели су крст. А шта је живот? Живот је распеће, или се сараспињемо са Христом или се распињемо због свијета, то су улице којима корача људски род, или „мучитељ ће један другом бити, сваки себе по особ највећи“ или ће се свеоружјем Божијим храбро борити са другаром Праштањем, сестром Молитвом,  искати у Небескога нашег Оца расуђивање јер човјеку преоптерећеном и натовареном разним земаљским бригама помути се, на жалост,  вид, а често, скоро као правило, гледамо у погрешном правцу.

Вјечност је свјетлост што нам донесе Господ Исус Христос својим искупитељским подвигом којим је смрћу смрт уништио, те васкрсао Себе и читав род људски, увео је разбојника првог у рај (Да, Господе, и ја сам разбојник, помилуј ме по великој милости Твојој). Свјетлост је ријеч исповиједања вјере, тај мач и штит крајеугаоног камена Истине коју одбацише горди зидари. То је небеска свјетлост исповједника и мученика што су храбро подносили несносна мучења, страшне смрти, за својега бесмертнога Цара Господа Исуса Христа. Та Божија војска са Небеса милује нас молитвама пред престолом Божијим и смирено у тихом срцу збори  да и ми кренемо путем најбољих Божијих синова, путем љубави, вјере и наде ка Богу Оцу, Сину и Светом Духу, путем који су ишли они, угодници Божији. То је све чувствовао пјесник Пушкин. У њему, на таблици душе, остаће записана вјечно ова ријеч. Слушао је Александар Сергејевич умилне хорове серафима и херувима гдје славослове Бога несхватљивим појањем јер су то неисказане ријечи и неописива музика за смртнога човјека, загонетка али и отаџбина, далека  а сјајна, гле, тако близу, у нама се открива.

Ово сочињеније нема намјеру се мјешати у Божији суд, те замишљати мјесто гдје је сада душа поете Пушкина која је летјела иако је била стотинама пута рањена, душа која је знала да открије љубав гдје Бог кроз творевину себе открива.  

Можемо само прибрати свјетле примјере, као рецимо Гогољево успињање по Љествици, па је карактеристично послије разговора са Светим Макаријем , старцем из славне Оптине пустиње, казао: „Да, мени су говорили истину! Он је једини од свих мени познатих људи који има власт и силу да поведе на извор воде живе“. Препорођен, још је говорио: „Код старца сам ушао као један, а изашао као други човјек“.

Као и Пушкин, као и Његош, тако је и он био „сужањ“ шаренила и контраста на свјетској позорници. Гоњен жељом да у другом тому романа-поеме „Мртвих душа“ наслика, дочара, приближи....ех, створи (Па рекли смо да је поета креатор!), оно што је у Русији очигледно сијало, украшену свим врлинама благородну руску душу,  која праведним сјајем нетварно сија и даје постоље овоме свијету. Но, није био задовољан својим дјелом. Разумљиво, он је већ тада ходио у друштву највеће умјетности над умјетностима, Исусове молитве („Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј мене грешнога“) која разлучује таштину од „онога што је битно“, и у дубоком покајању до краја свог кратког живота на земљи.

Пут ка Богу започиње овдје на земљи и никада се не завршава - ријечи су једног старца подвижника. Крсном смрћу, пљенидбом Ада, Васкресењем, Господ нам је отворио капије тога пута. О томе путу управо је пјевао Пушкин. То је пут вјере, а вјера чува душу, уосталом „Без вјере није могуће угодити Богу“ (Јевр, 11;6). То су  кључеви и српскога спасења, у сваком смислу.

„Царство Божије је унутра у вама“ - збори Преблаги Господ. Хајде онда да га откријемо и нека расте и шири се као дрво разгранато на којем  се населе птице чаробнога гласа. Умилна хармонија миловаће срца. Врлина нека међу људима влада, јер кад то бива онда и Бог буде међу људима, обитава и почива у њиховим срцима.

Велики Петак, април 2016.

Barba Vojo radio barski edit rmx: Oi Va Voi (feat. Ben Hassan) - D'ror yikra

Mistakis radio predstavlja kao najavu dj nastupa barbe Voja Mistovića ovog ljeta:
Oi Va Voi (feat. Ben Hassan) - D'ror yikra  (barba vojo radio barski edit)
Radio edit verzija miksovana u mistakisradio studiju jun 2015

ГОРЕ ОД СВАКЕ ЈЕРЕСИ - одговор протосинђелу Јовану

На ниједну чињеницу из мојег прошлог текста О. Јован није дао контрааргумент, већ ме назвао лукавим, фанатиком, опасним по српски народ... Поред низа увреда (да ли се тако брани вјера о. Јоване?), само је на потоњу тезу о одлуци синода СПЦ о рашчињењу епископа Артемија покушао дати одговор, на који ћу даље у тексту одговорити.                                                                                                                              

Са канонске тачке гледишта, мој претходни текст је био сасвим довољан  да сваки боготражитељ увиди како стоје ствари, и ту се налази рјешење: мој искључиви мотив је истина, док је мотив о.Јована апологија исповједања вјере епископа Артемија.

Но, кренимо редом.

У првом пасусу (а и даље на другом мјесту) о. Јован тврди да ја „покушавам одбранити старокалендарски раскол“. Ово је очигледна замјена теза да се замажу очи вјернима. Ко је о. Јоване направио раскол? Да ли новокалендарци увођењем папског календара и новотарија или старокалендарци који су остали вјерни ономе што су нам оставили Свети Оци? На Крстовдан 1925. године сам Бог је ријешио ту дилему појавом часног крста на небу, када су и полицајци, који су били послани од стране грчке државе да растуре молитвено сабрање вјерних, сви листом, пришли онима који су остали вјерни предању.
Ваши аргументи о. Јоване су у стилу коментара тадашњих новокалендараца на чудо: “Ето, заблудјели, Господ вам говори да је Крстовдан био прије тринаест дана“.                                                             

Истинска Православна Црква је одана Христу, она је вјерна Њему а не свјетским токовима и модернизму.

О. Јован ми спочитава неки хокус-покус датум од када СПЦ нема благодат, па када се увјерио да ја о одређеном датуму нисам ни говорио, позива ме да ја одредим тај датум када је од СПЦ одступила благодат! Тотални нонсенс.

Затим ме више пута у тексту пријављује г-дину Добрилу Дедеићу, предсједнику Српске Листе, наводећи да су моји ставови штетни по српски народ у Црној Гори и да су ми хипотезе лукаве. Него о. Јоване, да ли је штетније и лукавије казати народу истину да је Српска Православна Црква у пуном молитвеном општењу са монофизитима (а ви их називате дохалкидонцима, да не би увриједили своју браћу) који су осуђени на четвртом васељенском сабору и предати анатеми, или сакривати, као што радите ви, ту истину?                                                                                                                               

Да ли је штетније и лукавије ћутати о свему ономе што сам навео у прошлом тексту (а ви те истините факте нисте могли оспорити) или саопштити све те чињенице  вјерном народу? 

Нека о овоме пресуди народ.                                                  

„Спознајте истину и она ће вас ослободити“ каже Господ у Светом Писму, међутим, и поред очију и ушију ви не чујете и не видите.

На другом мјесту слиједи духовни харакири протосинђела Јована: "Питам се да ли Дедејић зна шта Мистовић заступа. То није нимало безазленије од екуменизма". Опет ме пријављује разредном старјешини.

Испада да истина, истинити аргументи (а ниједан аргумент о. Јован није побио) нису нимало безазленији од екуменизма. Чудна нека логика о. Јоване - значи, они који саслужују и молитвено опште са преко 360 ђавољих секти су вам браћа и пуни благодати, они који евхаристијски опште са Ватиканом и монофизитима су у истини, а они који не опште са јеретицима и неће да имају ништа са онима који потпадају под саборске анатеме су „фанатици“ који нису вриједни спомена, како ви то наглашавате. Да ли је, цијењени оче, анатема екуменизма Руске Православне Заграничне Цркве глас истине или глас лажи?

Ова горња тврдња О. Јована се не може подвести ни под термином „парадокс“ - јер се парадокс може и доказати.

Бродски дневник - Истина, Арнолдово коло и деда Пајк

Листајући јутарњу печатњу на интернетическоме сабору, видим да се ријеч „истина“ раби у огромним количинама. Добро, разумијем, човјеку је природно да трага за истином. Менталитет потрошачког друштва давно је усађен у ове наше паметне главе, па иако думамо да сами мислимо, одлучујемо и деламо, кад се загребе испод површине, или боље рећи копа, као што то раде прави шахтјори, резултати бивају потпуно другачији од обичне свакодневнице пред којом преклањамо кољена.

Елем, убијеждени смо да је, рецимо, нивеа несумњиви квалитет. О „најке патике“ бренду треба ли трошити ријечи? Лореал је врх врхова. Долће&Кабала је истинска квалитетна гардероба. Заштитимо, веле, слободно новинарство јер тако штитимо истину! Ондак, на другој банди, истина је само једна – владика Артемије! Убјеђују нас разни гуруи, препродавци, апотекари… да је њихов лијек (или терапија) истинито ефикасан. Нема политичара који се не куне у истину. Погледајте само фејсбук коментаре, тамо све пуца од истине! О модерническим хисторицима треба ли трошити ријечи? 

Све у свему, ријеч истина парадира као никад до сада на овом земаљском шару (ор дуњалуку), приказује се на билбордима и телевизијама, гласна је у кафанама, спомиње се у пјесмама, образлагана је у трактатима, поносно се изговара устима разнијех ботова, има је и на ајподовима, честа је у полемикама, а кажу и да је има у вину. Нуди се истина као никада до сада, шљаштећа, нашминкана, дотјерана, улицкана, спинована… Но, један другарес ми рече прије неки дан да је истина често, тј. свакодневно попљувана, понижена, згажена и да нико не мари за њу! Како то, упитах га, кад је, ето, коначно изашла на видјело.                                                 

Видјело кажеш, видјело на земљи у којој се ноћ назива дан, гдје је гријех проглашен за врлину, на земљи гдје данас не важи оно што је било јуче, гдје у збирци закона од 100.000 страна нашег нормираног живота извире само један факат: „све је релативно“, видјело у бајци о „бољем животу“ док нам живот бешумно пролази, а да те и подсјетим на оно, не тако старо видјело „лошије данас за боље сутра“, па је комшија једном шеретски казао: умјесто ријечи „боље“ стави ријеч „мало“…

*      *      *

Један од изузетнијих примјерака хазарске холивудске умјетности је мастерпис „План бјекства“. У главнијем ролама су Силвестер Сталоне и Арнолд Шварценегер, два прекаљена ратника која су прошла све од немила до недрага, и ваистину, вазда их је лијепо виђет' у овоме нашему тужноме свијету. Не гледам често филмове, а кад то радим више сам везан за руску кинематографију, али овај бисер ипак нијесам могао заобићи. Велики холивудски умови су нам припремили два сата врхунске забаве, ђе мање зло на крају побјеђује веће зло. Ипак, све је речено у првих петнаест минута.

Пошто су Гвантанамо и сличне затворске установе постале превазиђене, влада је одлучила да нам кроз овај филм покаже шта се, ваистину, и остварује ових дана. У реалности није баш тако као на филму, још је горе. Холивуђани нам кроз ово епско дијело, по ко зна који пут до сада, описују друштвени систем којег не можемо назвати оним синонимима за зло као што су комунизам, нацизам или фашизам, јер је ово нешто потпуно ново, мада је у суштини стара фора, али препакована.

Кажу неки да ће се прави, чисти, суштаствени сатанизам остварити у потоње три и по године живота ове наше планете. Мој пријатељ Цветко је садашње наше предогањско друштвено уређење назвао потпуно оригинално (како и приличи једном црмничком мудрацу) „софткор сатанизам“.

Кад додамо да у филму почасно мјесто житеља те нове врсте затвора заузимају муслимани, не могу а да се не сјетим деде Алберта Пајка гдје прориче тај трећи рат против муслимана. Цветко збори да се то спомиње у нечесовим „Протоколима сионских мудраца“. Лијепо је чути у овом изузетном филму да се заједничка просторија назива „Вавилон“, па се дере један заточеник да „у Вавилону спаса нема“, а да су чувари у њему јуначине из „Блеквотерса“. Гдје ћеш веће среће.

Лијепо је позобат' кокице уз овај филм и не мислити, што би рекле старе комитетлије: „Ниси ти ту да мислиш, има ко да мисли“, и та мантра постала је звијезда водиља наших умова. На нама је само да одаберемо шта нам ајфон пружа, јер данас си цвијет а сутра увела ружа.                                                                                                  

Добар је овај филм, али за неучествовање у њему. Боље се, ипак, прекрстити десном руком почевши од чела, а не безумно се чиповати.

Из Шушањске Народне Республике  поздравља вас                                                    Барба Војо Мистовић

Бродски дневник: Вакцине, Шушањ, балкански ризико...

Оно, што би требало да забрине сваког мислећег човјека је судбина његове дјеце. Сем ријетких гласова на интернетическом сабору, и можда понеких разговора уз кафицу, тема обавезне вакцинације дјеце уопште не заокупља наше мњење. Ни све силне академије, ни интелектуалци, ни књижевници, ни фарисеји, па ни све цркве заједно, нико, ама баш нико не диже свој глас у одбрани људске слободе од овог фашистичког закона који се спроводи, у првом реду, над словенским становништвом.

Подсјетићу, у Европи законски обавезна вакцинација се спроводи у сљедећим земљама: Словачка, Чешка, БиХ, Пољска, Македонија, Црна Гора, Србија, Хрватска, Мађарска и Румунија. Доказано је да су ове вакцине штетне, и да се над нашом дјецом спроводе експерименти. Но, нас то не занима, и свако следеће зло прихватамо са што мање отпора. А и зашто би се бунили? Имамо ајфон, компјуктор, кабловску, продавницу испред куће, радимо лезилебовићке послове и једва чекамо да дође љето... Чини ми се, кад буде на ред дошло чиповање, биће толика гужва као кад се у Бару отвара нови хипер-супер-екстра маркет.

Не, не живимо у логору, вјерујте ми.

*  *  *

Протеклих дана имао сам малу полемику са браниоцима лика и дјела епископа Артемија. Наравно, њихов глас био је јачи пошто су они медијски заступљенији, док су мој мали гласић чули пријатељи на фејсбуку и случајни посјетиоци блога Мистакис радио. Наравно, овдје нећу настављати полемику јер никакву ваљану апологију нису дали, само ћу се осврнути на тзв. „патриотске“ медије и портале.

О чем' се ради? Текст о наводном српском лутеранству дотичних браниоца пренијели су сви „патриотически“ портали, моје реаговање нити један. Само другари из „КМ новина“ су изашли у сусрет и објавили мој текст интегрално.

Све би ово било у реду јер сам ја „ситна риба“ и стварно немам аспирација „пуцати високо“, али (увијек то „али“) кад год напишем неки текст који је изван теме одбране Православља, ти исти портали без проблема објаве моја писанија. Па сам мало у чуду. Што каже мој словеначки пријатељ Спартак Поланец: „Вала, ако објављују оне силне текстове о паганској вјери, ондак оне против екуменизма, Деретићеве тврдње да је Господ говорио српским језиком...могли су и тај твој текст“.

Ништа нисам одговорио Спартаку, само сам га позвао да сутра попијемо кафу негдје на шушањској ривијери.

* * *

И на крају овог издања „Бродског дневника“ да се осврнем и на домете високе политике. Балкан или Хелм, како ко воли да назива овај наш бурни полуоток, вазда је кроз историју био на удару великих сила и њихових аспирација. У разговору са мени блиским људима, један од мојих „уличних аналитичара“ је једном доказивао да неће много воде протећи, a да ће се овдје зделати нова Југославија. Мени је то изгледало потпуно апсурдно, али кад су режисери у питању ништа није немогуће. 

Руски профешур Игор Панарин, којега славе као сјајног аналитика, Путиновог Макијавелија, чојка који је предвидио многе ствари, збори да у будућности Београд види на челу једне велике балканске конфедерације. Да ли је то нови план великих сила видјећемо. Ако будемо посматрали све ове и будуће националне несугласице, ево у Македонији се карауле заузимају, затим неријешена територијална питања (свако овдје претендује на нешто, ево и виртуелне државе помеђу Хрватске и Србије) могуће је да се појави неки „месија“ који ће балканическу популацију опет ујединити, не под паролом „братства и јединства“, већ буђелара и тог, дуго очекиваног, бољег живота.

Свима који броде желим мирно море.

Из Шушањске Народне Республике поздравља вас

Барба Војо Мистовић                                                                                                                                                                                                    

Реаговање поводом текста "Процват српског лутеранства" - ФБ странице Православље Живот Вечни

ЦРКВА ХРИСТОВА И ЊЕНИ ПРОТИВНИЦИ КОЈИ ЈЕ НАПАДАЈУ,
ИКОНА ИЗ 17 ВИЈЕКА СА СВЕТЕ ГОРЕ, У ДОЊЕМ ДЕСНОМ УГЛУ
ЛАЖНИ ПРАВОСЛАВЦИ ЕКУМЕНИСТИ

Читава поставка текста, односно тезе коју брани аутор, је постављена на стакленим ногама. Он покушава примјере отпадања од Цркве Православне кроз вјекове пресликати, као идентичну ситуацију, на једну помјесну Цркву каква је СПЦ. Ми ћемо у даљем тексту образложити и доказати да је та теорија погрешна и не одсликава право стање ствари

Непотписани аутор као своју почетну тезу наводи да су сви проблеми у Српској Православној Цркви почели тзв. „демократизацијом цркве“ и то поткрепљује наводима о реформи богослужења.

Проблеми су почели много раније. Навешћемо да су богоборне атеистичке власти бирале следеће патријархе: Викентија Проданова, Германа Ђорића, Павла Стојчевића (нешто касније ћемо о избору потоњег Иринеја). Ти избори су у потпуној супротности са свештеним канонима Цркве Православне, поготово што је то урадила богоборна атеистичка власт, која се, како у Русији, тако касније и у Србији борила директно против Цркве Православне. Потчињавање унутрашње слободе Цркве земаљским богоборним властима у савременом Православљу се назива јерес сергијанизма, и као таквог су га анатемисале у Русији Руска Православна Црква која је сишла у катакомбе и Руска Загранична Црква која је основана у Сремским Карловцима код нас, чије духовне ауторитете Светог Јована Шангајског, Светог Филарета Вознесенског, Светог Теофана Полтавског, митрополита Аверкија, Антонија и осталих нико не може оспорити. Суштина сергијанизма је прављење лажне цркве која стоји под контролом безбожних комуниста.

Навешћемо да је Герман, којег су директно изабрали Слободан Пенезић Крцун и Добрица Ћосић (под будним оком Крста Лековића, вође вјерске УДБ-е), увео СПЦ у Свјетски Савез Цркава, те предсједавао том антихристовском организацијом. 

Проблеми су, заиста, почели раније, што свједоче и авва Јустин Поповић, Свети Николај Велимировић, јеромонах Арсеније Тошовић и други духовни ауторитети.

Да не спомињемо да је погрешна пракса крштења, а крштење је темељ наше вјере, уведена још и прије другог свјетског рата. Тако да ауторова теза није тачна. Но, ово је само мали дјелић оног што се још дешавало кроз ту тужну историју...

Само кратко, у двије ријечи, ћемо се осврнути на пишчево образлагање суштине протестантизма. Зашто се он појавио баш код Германа, због чега је био у том народу погодно тле, а и саму суштину тог вјероисповједања, брилијантно је објаснио Ф.М. Достојевски у „Пишчевом дневнику“, и топло га препоручујем аутору  јер ће, након читања, имати бољи увид у тај проблем.

Но, да видимо кога аутор сврстава у протестанте:

Аутор наводи на првом мјесту старокалендарце. Казује да старокалендарци од „тамо неке године“ одричу благодат СПЦ-у служећи се схоластиком Томе Аквинског, наиме да „одступање благодати еквивалентно је одступању од учења Цркве“. И као противтезу казује да „Моменат када је једна помесна црква коначно изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари, већ од реалног стања на терену“.

Као прво, не постоји ни једна старокалендарска Истинита Црква Православна  која, прије свега, признаје учења Томе Аквинског или се са њима служи, већ своје вјероисповједне позиције темеље на Васељенским и помјесним саборима, на предању које нам оставише Свети Оци.

Да видимо какво је, заиста, стање на терену, те да докажемо да ауторова тврдња не стоји у истини.

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ ГАЗИ ПАПУ

Горе смо споменули неканоска постављања патријараха и јерес сергијанизма. 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и Папа римски Павле Шести су признали обострано свете тајне , те скинули и анатеме из 1054. године. Све то без повратка Ватикана на вјероисповједне позиције прије увођења „filioque“. СПЦ није због тога прекинула општење са васељенским патријархом, те саучествује у општењу са Ватиканом преко евхаристијског општења Цариградске патријаршије са Папом. О томе је писао Свети Филарет у својим „Посланицама туге“. Овдје нећемо наводити још безбројна саслуживања клирика и владика СПЦ са протестантима, англиканцима и осталим...

1996. године, у Шамбезију, Српска Православна Црква је потписала исти такав документ о унији са Ватиканом.

Нешто раније 1994. године у Баламанду, Српска Православна Црква је ушла у пуно евхаристијско општење са Монофизитском црквом ( а да се ови нису покајали за своје злославље), која је саборно анатемисана на Четвртом Васељенском Сабору. Монофизити, иначе, одричу двије Христове природе. Са монофизитским владиком саслуживао је и Јован Шумадијски у цркви на Аеродрому у Крагујевцу.

Свето писмо каже: „Ко се свеже са блудницом и сам је блудник“.

О саслуживању са новокалендарцима не треба трошити ријечи. Зар се Господ два пута родио на земљи, зар је два пута васкрснуо? О самом проблему новокалендарског раскола аутор може прочитати изузетан богословски текст, једног од највећих, ако не и највећег богословског ауторитета двадесетог вијека, духовника царске породице Романових, епископа Светог Теофана Полтавског. 

Ево линк до тог текста:  http://mistakisradio.blogspot.com/2015/03/sv-teofan-o-kalendaru.html

Наводити још и чланство у свејеретичком сабору нечастивих Свјетском Савезу Цркава, праксу наопаког крштења, може ли бити доста, да писац увиди да је стање на терену алармантно. И, да ли ту има благодати? О симонији и осталим преступљењима, је ли потребито говорити?