 |
| ЦРКВА ХРИСТОВА И ЊЕНИ ПРОТИВНИЦИ КОЈИ ЈЕ НАПАДАЈУ, ИКОНА ИЗ 17 ВИЈЕКА СА СВЕТЕ ГОРЕ, У ДОЊЕМ ДЕСНОМ УГЛУ ЛАЖНИ ПРАВОСЛАВЦИ ЕКУМЕНИСТИ |
Читава поставка текста, односно тезе коју брани аутор, је постављена на
стакленим ногама. Он покушава примјере отпадања од Цркве Православне
кроз вјекове пресликати, као идентичну ситуацију, на једну помјесну Цркву каква је СПЦ. Ми ћемо у даљем тексту
образложити и доказати да је та теорија погрешна и не одсликава право стање
ствари
Непотписани аутор као своју почетну тезу наводи да су сви проблеми у
Српској Православној Цркви почели тзв. „демократизацијом цркве“ и то
поткрепљује наводима о реформи богослужења.
Проблеми су почели много раније. Навешћемо да су богоборне атеистичке
власти бирале следеће патријархе: Викентија Проданова, Германа Ђорића, Павла
Стојчевића (нешто касније ћемо о избору потоњег Иринеја). Ти избори су у
потпуној супротности са свештеним канонима Цркве Православне, поготово што је
то урадила богоборна атеистичка власт, која се, како у Русији, тако касније и у
Србији борила директно против Цркве Православне. Потчињавање унутрашње слободе
Цркве земаљским богоборним властима у савременом Православљу се назива јерес
сергијанизма, и као таквог су га анатемисале у Русији Руска Православна Црква
која је сишла у катакомбе и Руска Загранична Црква која је основана у Сремским
Карловцима код нас, чије духовне ауторитете Светог Јована Шангајског, Светог
Филарета Вознесенског, Светог Теофана Полтавског, митрополита Аверкија,
Антонија и осталих нико не може оспорити. Суштина сергијанизма је прављење
лажне цркве која стоји под контролом безбожних комуниста.
Навешћемо да је Герман, којег су директно изабрали Слободан Пенезић
Крцун и Добрица Ћосић (под будним оком Крста Лековића, вође вјерске УДБ-е), увео СПЦ у Свјетски Савез Цркава, те предсједавао том антихристовском организацијом.
Проблеми су, заиста, почели раније, што
свједоче и авва Јустин Поповић, Свети Николај Велимировић, јеромонах Арсеније Тошовић и други духовни
ауторитети.
Да не спомињемо да је погрешна пракса крштења, а крштење је темељ
наше вјере, уведена још и прије другог свјетског рата. Тако да ауторова
теза није тачна. Но, ово је само мали дјелић оног што се још дешавало кроз ту
тужну историју...
Само кратко, у двије ријечи, ћемо се осврнути на пишчево образлагање
суштине протестантизма. Зашто се он појавио баш код Германа, због чега је био у
том народу погодно тле, а и саму суштину тог вјероисповједања, брилијантно је
објаснио Ф.М. Достојевски у „Пишчевом дневнику“, и топло га препоручујем аутору
јер ће, након читања, имати бољи увид у
тај проблем.
Но, да видимо кога аутор сврстава у протестанте:
Аутор наводи на првом мјесту старокалендарце. Казује да старокалендарци
од „тамо неке године“ одричу благодат
СПЦ-у служећи се схоластиком Томе
Аквинског, наиме да „одступање благодати
еквивалентно је одступању од учења Цркве“. И као противтезу казује да „Моменат када је једна помесна црква коначно
изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари,
већ од реалног стања на терену“.
Као прво, не постоји ни једна старокалендарска Истинита Црква
Православна која, прије свега, признаје
учења Томе Аквинског или се са њима служи, већ своје вјероисповједне позиције темеље на Васељенским и помјесним саборима, на предању које нам оставише Свети Оци.
Да видимо какво је, заиста, стање на терену, те да докажемо да ауторова
тврдња не стоји у истини.
 |
| СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ ГАЗИ ПАПУ |
Горе смо споменули неканоска постављања патријараха и јерес
сергијанизма. 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и Папа римски Павле
Шести су признали обострано свете тајне , те скинули и анатеме из 1054. године. Све то
без повратка Ватикана на вјероисповједне позиције прије увођења „filioque“. СПЦ
није због тога прекинула општење са васељенским патријархом, те саучествује у општењу са
Ватиканом преко евхаристијског општења Цариградске патријаршије са Папом. О томе је писао
Свети Филарет у својим „Посланицама туге“. Овдје нећемо наводити још безбројна
саслуживања клирика и владика СПЦ са протестантима, англиканцима и осталим...
1996. године, у Шамбезију, Српска Православна Црква је потписала исти
такав документ о унији са Ватиканом.
Нешто раније 1994. године у Баламанду, Српска Православна Црква је ушла
у пуно евхаристијско општење са Монофизитском црквом ( а да се ови нису покајали за своје злославље), која је саборно
анатемисана на Четвртом Васељенском Сабору. Монофизити, иначе, одричу двије
Христове природе. Са монофизитским владиком саслуживао је и Јован Шумадијски у
цркви на Аеродрому у Крагујевцу.
Свето писмо каже: „Ко се свеже са блудницом и сам је блудник“.
О саслуживању са новокалендарцима не треба трошити ријечи. Зар се Господ
два пута родио на земљи, зар је два пута васкрснуо? О самом проблему
новокалендарског раскола аутор може прочитати изузетан богословски текст,
једног од највећих, ако не и највећег богословског ауторитета двадесетог вијека,
духовника царске породице Романових, епископа Светог Теофана Полтавског.
Ево
линк до тог текста: http://mistakisradio.blogspot.com/2015/03/sv-teofan-o-kalendaru.html
Наводити још и чланство у свејеретичком сабору нечастивих Свјетском
Савезу Цркава, праксу наопаког крштења, може ли бити доста, да писац увиди да
је стање на терену алармантно. И, да ли ту има благодати? О симонији и осталим
преступљењима, је ли потребито говорити?
Да ли аутор зна кроз кога вјерни народ добија благодат? Добија је кроз
епископе. Сам је навео 15. канон Константинопољског сабора, на којем темељи
своју апологију епископа Артемија. Значи, ако је епископ јеретик, ако општи са
јеретицима, ако је са њима у духовној свези, те благодати више нема. Па и сам
15. канон каже да су ти епископи, назовиепископи и назовиучитељи. Ако сви
епископи кроз горенаведене непобитне доказе исто то раде, какав је закључак?
Зашто је онда Свети апостол Павле казао: „Стојте чврсто и држите предања“? Због
чега се тог предања, свих канона, нарочито 45. апостолског правила који говори
о општењу са јеретицима, СПЦ некада држала, а сада се ова правила релативизују
и тумаче по шмемановско-регензбуршкој концепцији која је заразила комплетну
СПЦ, или по исповједању Амфилохијевом који потпуно негира Васељеснке саборе, и
позива на повратак „ранохришћанске цркве“, а Црква Христова је иста од свог
установљења и биће таква до краја свијета, јер је „врата пакла неће надвладати“.
Чувар благодати нису зидине, нити су чуда мјерило православности како
аутор тврди, наводећи да је доста људи оздравило у СПЦ-у, а то је прилично
смјела тврдња. И у католичкој цркви се дешавају чуда, и многи људи остављају
гријех, чак се у појединим строгим манастирима бичују и строго посте, али шта
вриједи када се не причешћују Истинском Крвљу и Тијелом Христовим, те самим тим
не узрастају у истини, не обожују се? Као што наводи сами писац цитат из Светог Писма:
Колико само исповједања има у СПЦ-у? Па, то се може лако провјерити и
међу владикама и међу вјерним народом. Ту нема збора о саборности, свако
вјерује како мисли.
Сама ФБ страница Православље Живот
Вечни је писала да епископ Јован
Ћулибрк припада „лазаристима“. Као што је општепознато „лазаристи“, масони, (а
колико има владика СПЦ који су масони?) малтешки витезови и ини се клањају Луциферу. А Господ каже: Не може се служити и Богу и мамону.
Исповједање вјере (На ријечи
апостола Петра: Ваистину, ти си Син Божији, Господ каже: Благословен си сине
Јонин јер ти то не откри крв и тијело, него Отац мој Небески. Ти си Петар
(стијена) и на том камену ћу назидати Цркву Своју) и апостолско прејемство су сигурни знаци гдје
се данас налази Црква.
Прескочили смо још многе тезе у овом чланку, као нпр. о атеизму, да не
би одузимали вријеме. Напокон, ко је изабрао потоњег патријарха Иринеја? Да ли можда Ватикан, као компромисно рјешење између Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића?
На крају, ако би аутор могао да одговори на једну чињеницу
које мене збуњује.
Слажем се са писцем овог текста да су епископа Артемија безаконо
уклонили, но, мени није јасно следеће. Ако Српска Православна Црква има пуноту
благодати како тврди аутор ( јер Црква Христова не може бити раздјељена, као,
једни су болесни - јеретици, а други су здрави - тако је хулио лажни
старокалендарски епископ Кипријан Куцумбас) онда је свети синод одлуку донио
Духом Светим и та се одлука мора поштовати, значи, епископ Артемије је сада обичан монах. Ако није, онда та црква не посједује благодат Божију (о томе
говори и канон који је писац навео).
Ово реаговање није написано да би се подстакао свађалачки дух, већ, само
и једино, у корист истине. Да нас све заједно помилује Васкрсли Господ наш Исус
Христос.
Војо Мистовић
Војо Мистовић
