Свети Теофан Бистров (1874-1940)
архиепископ Полтавски и Перејеславски
КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О
КАЛЕНДАРСКОМ РАЧУНАЊУ ВРЕМЕНА
Питање: Шта је то стари
и нови календар којим се рачуна време?
Одговор: Стари календар
је календар исконски, првобитни, древно хришћански. Он је наслеђен од времена
апостолских по свештеном Предању древне Цркве и уграђен 1. Васељенским Сабором
(325.године) у темељ како хришћанског рачунања времена, тако и решења о
празновању свете Пасхе са свим празницима и постовима који зависе од ње. Акт
увођења новог „научног“ календара од стране Римокатоличке цркве у 16. веку при
папи Григорију, довео је само ка саздавању псеудонаучног и противканонског
календара, јер је то питање научно нерешиво.
Према томе, тај календар јесте симбол
јединства Хришћана у целом свету, а нови календар је симбол бунта, револуције и
разделења.
Докази: „Предања установљена ради нас су
писана или неписана. Неписани предани догмати имају једнаку силу са писаним“
(Алфавит, Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и Помесних и
Светих Отаца, свако издање)
„Чувајмо сва древна Предања установљена
за нас писмено или усмено“... (Догмат 7. Васељенског Сабора)
„Мислим пак, да је по Светим
Апостолима и ово следеће: да се држимо неписаних предања“ (Свети Василије
Велики правило 92; упореди: исти, правило 91; 1. Кор. 11,2 ; Сол. 2,15 и 3,6).
Такође и сами свештени канони одлучно
објављују себе „тврдим и ненарушивим“ (6. Васељенски Сабор правило 2), „неразоривим
и непоколебљивим“ (7. Васељенски Сабор правило 1) и призивају „да се до сада
изложена правила чувају“ (4. Васељенски Сабор правило 1).
Знаменити митрополит Петар Могила је
изјавио „да не само патријарх, већ ни анђео не може да га натера да поступи
противно црквеним канонима... тако је мислио и чинио јерарх, који је био
најбољи украс Православне Цркве (Црквене Вести „Журнали заседања“... 1906.
године бр. 21, стр. 1349-50)
Црква, да би остала Црква, по захтеву
својих темељних основа њеног појављивања и првобитног начела њених постојећих
норми, није у праву ако жели да промени своја решења. Ако Црква, по њеном
првобитном начелу није дело руку човечијих, већ установа Више Воље, тада нам
није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је
то јасно и изражено у 2. правилу 6. Васељенског сабора, стр. 1347-8, исто.
Питање: Како треба да
се односимо према старом и новом календару по свештеним правилима?
Одговор: Први треба на
сваки начин чувати, а од другог се у потпуности клонити.
Докази: “…јер ако
почнемо порицати обичаје који су незаписани, казујући да они немају велику
важност, намерно повређујемо и Јеванђеље у његовим основним предметима…” (Св.
Василије Велики, правило 91). “Не смеју се уводити новотарије насупрот предању
и црквеним правилима” (Алфавит). “…и да кажемо у најкраћем: желимо да у Цркви
буде сачувано све што је у Цркви предато Светим Писмом и апостолским предањем”
(Гангријски Сабор, правило 21. упореди правило 2. I Васељенског Сабора).
Питање: Да ли увођење
новог календара има важан или неважан значај?
Одговор: Веома важан, а
посебно у вези са Пасхалијом; и представља крајње безакоње и црквени раскол,
који отуђује од општења и јединства са целом Црквом Христовом, који лишава
благодати Светог Духа онога који колеба догматско јединство Цркве и подобно
Арију раздире нешивени хитон Христов, то јест који свуда раздељује православне
лишавајући их једномислија и раскида везу са црквеним свештеним предањем, те
потпада под саборну осуду за презирање Предања - по горе наведеном догматском
одређењу 7. Васељенског Сабора.
Докази: “Јеретицима су
(древни Оци) називали оне који су се сасвим отуђили од вере; расколницима су
називали оне који имају различита мишљења по неким црквеним предметима и
питањима, а који допуштају могућност да буду поново приведени истини.
Парасинагоге су зборови које чине непокорни свештеници или епископи или неуки
(ненаучени) народ… и мада почетак поделе беше услед раскола, одступници од вере
више нису на себи имали благодат Светог Духа, јер је те благодати нестало онда
када се прекинуло прејемство; јер први који су се оделили постали су световњаци
и више немају власти да крштавају, рукополажу, нити да другима предају благодат
Духа Светог…” (Св. Василије Велики, правило 1).
Питање: Како, на основу
правила, православни треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?
Одговор: Православни са
њима не смеју да имају никакво молитвено општење чак и пре њихове црквене
осуде.
Докази: “Са јеретицима
или расколницима не сме се молити” (Лаодикијског Сабора, правило 33).
Тумачење овог правила у грчкој Крмчији
(стр. 252): “Ово правило одређује да се ми не смемо молити ни са јеретицима
који греше у вери, ни са расколницима који не греше у православној вери, али су
се оделили од Саборне Цркве због неких предања” (Упореди: Апостолско правило
45, 65; Лаодикијског Сабора, правило 6, 9, 32, 37; Епископа Тимотеја
Александријског, правило 9).
Питање: Каква је казна,
по црквеним правилима, за оне који се моле са новокалендарцима-расколницима?
Одговор: Једнака осуда.
Докази: “Ако се неко
заједно помоли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у
приватном дому, такав нека се одлучи.” (Апостолско правило 10).
“За молитву са одлученим подвргавају
се или одлучењу, или свргнућу, или анатеми, како сами учесници молитве, тако и
они који се са њима [учесницима] моле” (тумачење на 9. правило Картагенског
Сабора - грчка Крмчија, стр. 252).
Питање: Да ли има
дејство епитимија пастира-новокалендараца над православнима који им се не
потчињавају и одвајају се од њих у молитвама?
Одговор: Нема никаквог
дејства ни силе.
Докази: Оно што је
речено у другој половини 15. правила Двократног сабора о јеретицима-пастирима
односи се и на новокалендарце-расколнике. У тумачењу на 29 (38) правило
Картагенског Сабора у Синтагми Матеја Властара у руском преводу (глва 17, стр.
56), пише: “…без опасности може да пренебрегне епитимију”.
Тумачење на 31. правило Светих
Апостола у грчкој Крмчији (страна 19) наводи: “…они, који се одвајају од
епископа пре саборне осуде, јер он јавно проповеда било коју јерес или
злославље - такви не само да не подлежу епитимијама наведеним у 31. Апостолском
и 15. Двократног сабора већ су и достојни части која приличи православнима”.
Питање: Да ли су
пастири Православне Цркве износили посебне судове о календару а на основу горе
наведених црквених правила?
Одговор: Изјашњавали су
се много пута по поводу увођења новог римског календара - и то и на појединим
скуповима и саборно.
Доказ за то састоји се пре свега у
томе да је савременик римске реформе Васељенски патријарх Јеремија Други одмах
после увођења новог римског рачунања времена 1582. године осудио исти са својим
Синодом, као несагласно са Предањем Цркве. Следеће пак, године 1583. и при
учешћу патријарха александријског Силвестра и јерусалимског Софронија он је
сазвао Црквени Сабор. Тај Сабор је признао григоријански календар као
несагласан са правилима Васељенске Цркве и са наредбама 1. Васељенског Сабора у
поретку рачунања дана Свете Пасхе (Васкрса).
Као круна овог Сабора појавио се „Саборни
Томос“ који изобличава неправилност и неприхватљивост римског календара од
стране Православне Цркве и канонско саборно решење (Сигилион) од 20.11. 1583.
године. У том Сигилиону сва три горе наведена патријарха са својим синодима
позвали су православне да се чврсто и непоколебљиво, чак и до проливања крви,
држе православног празничног календара и јулијанске Пасхалије, претећи
нарушиоцима анатемом, одлучењем од Цркве Христове и Сабора верних.
То решење Константинопољског Сабора
било је саопштено Васељенском посланицом свим источним Црквама: митрополиту Московском,
Цркви Јонских острва, знаменитом борцу за Православље у западној Европи кнезу
Константину Острошком, венецијанском властелину М. Доконти и папи Григорију 13.
- главном кривцу за црквену смутњу и саблазан.
У то време, александријски патријарх
Силвестар (1566-90 год.) је у окружној посланици православним хришћанима
западне Европе говорио:
„Следујући Оцима и вођама нашим
источним и западним, праведно је да дамо предност древном наспрам новог, јер је
једном за свагда наређено од стране Православне Цркве да се не прима никаква
уопште новотарија и да се не одступа ни од чега древног“.
У току три следећа века (17-19.в)
огромни број Васељенских патријарха се одлучно исказивао против григоријанског
календара и оцењујући га у духу саборне наредбе патријарха Јеремије Другог
саветовали су православне да га избегавају.
Тако су, доле наведени патријарси: Кирил
Први, који је био на Васељенском престолу шест пута, те је на крају од језуита
и примио мученичку смрт 1639. године; Артемије Први од 1639. до 1644. године;
Калиник Други од 1688. до 1693. и 1694. до 1702. године ; Пајсије Други 1726.
до 1733. ; Кирил Пети од 1748. до 1757. године; Агатангел 1826. до 1830.
године; Григорије Шести 1835. до 1840. и
1867-71. године; Антим Шести 1845. до 1848. и од 1853. до 1855. год; порицали су римски календар у духу патријарха
Јеремије Другог, оцењујући га као новотарију и као непријатељски Православном
Истоку.
Тако је на пример патријарх Калиник
Други заједно са антиохијским патријархом Атанасијем (1686-1728.) објашњавао
антиохијској пастви да је празновање Пасхе у једно време са Латињанима одрицање
од наредбе Православне Цркве о постовима и примењивање устава Римске цркве, што
је издаја Православља и одступање од светоотачких завета, те је погибељно за
чеда Православне Цркве. Због тога сваки истинити хришћанин треба да буде чврст
у чувању одредаба Православне Цркве и дужан да празнује Пасху (Васкрс) и све
празничне дане и црквена времена која су сједињена са њом (Пасхом) по пракси
Православног Истока а не злославног Запада који нам је стран у вери.
Подобно овој, па и са још већом претњом
била је окружна посланица патријарха Кирила Петог (1756.) у којој се говори да
онај који не следи небеског тајновидца Павла, а који је рекао у својој
посланици Галатима: (види текст тог проклетства...)
Патријарх Агатангел је 1827. године
одбацио предлог руских научника да се реформише црквени календар.
Патријарх Антим Шести 1848. године је
заједно са другим источним патријарсима (александријским Јеротејем,
антиохијским Методијем и јерусалимским Кирилом) у окружној посланици Једине,
Саборне Цркве, упућеној свим православним хришћанима сведочио:
„Код нас ни
патријарси, ни сабори никада нису могли да уведу ништа ново, због тога што је
код нас чувар благочешћа само тело Цркве, тј.
сам народ, који свагда жели да сачува своју веру непромењену и сагласну
са вером својих Отаца (...), да држимо исповедање које смо добили од таквих
мужествених људи - Светих Отаца, да одбацујемо сваку новотарију као наговор
ђаволски, ...а ако би се на то (исповедање) било ко дрзнуо да устане или делом,
или речју, или помишљу, такав се већ одрекао вере Христове, већ се добровољно
подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светог - као да Он није савршено
говорио у Светом Писму и на Васељенским Саборима.
Према томе, сви
који уводе новотарије: па били они јеретици или расколници, добровољно се „обукоше
у клетву као ризу“ (Пс.108.18), па макар то биле папе, макар клирици, макар и
мирјани, чак и ангел с небеса да је - анатему да има!“
У сагласности са тим, а у току
протекла три века од времена римске реформе календара, многи поглавари Цркава,
као и патријарси, одбацивали су реформу календара (у Палестини, Сирији, Египту,
на Кипру итд.), ограђујући своју паству путем посланица и писама у којима су им
разјашњавали истински значај григоријанског календара, наглашавајући његову
везу са целим низом новотарија измишљеним од стране папства.
Представници Православних аутокефалних
Цркава (Константинопољске, Јерусалимске, Грчке, Руске, Српске, Бугарске,
Румунске и Црногорске) 1902-1904. године званично су се изјаснили по питању
реформи црквеног календара. Крајњи резултат по том питању је био у корист
одбацивања календарске реформе, како по мотивима исповедништва, тако и због
бојазни од црквених нереда који су могли да поколебају ауторитет Цркве.
Сверуски Црквени Цабор 1917-1918.
године разматрао је питање о прилагођавању црквеном животу новог календара и о
новом, могуће најбољем православном црквеном календару. После подробног
претреса и испитивања овог предмета о проценама са црквеноканонске,
научно-астрономске и техничке стране, тај је Сабор категорички доказао
погубност сваког зближавања са грегоријанским календаром, дајући велику
предност јулијанском. И као резултат свега, Сабор је решио да задржи стари
календар црквеног рачунања времена (Минеј).
Руска Православна Црква је 1923.
године поново потврдила решење тог Сабора од 1917/18. године и одбила да прими
у црквену богослужбену праксу грегоријански календар, не обазирући се на
заповедничка принуђавања богоборачке власти бољшевика који су је (РПЦ) држали у
заточеништву. На то ју је подстакло не само решење патријарха Тихона са његовим
Свештеним Синодом, већ такође и воља целокупног православног народа Русије који
је категорички одбацио нови календар, а у чему се управо и изразило јединство
целе Цркве у целокупној пуноћи њеног састава, како о томе и сведоче Источни Оци
у већ поменутој посланици из 1848. године.
Према томе, руска Православна Црква,
најмногобројнија од свих Православних Цркава а која садржи у себи практично 90
процената свих православних хришћана у целом свету, одлучно је одбацила нови
календар.
И на крају, земаљско наслеђе Царице
Небеске - Света Гора Атонска, као тврда ограда и светилник Православља, не
обазирући се на многобројне покушаје од стране црквене и грађанске власти да их
приволи на прелаз на григоријански календар, кроз своје најбоље представнике је
одбацила ту противцрквену новотарију и до сада се непоколебљиво чува поредак
празновања Свете Пасхе и целог православног црквеног календара (Минеја)
уведеног од стране наших Богоносних Отаца.
