Нема нас,
отишли су незнано куд они дивни
ангели Врдника
што су појали са нама улицама
Богом заштићеног Београда.
Нема нас,
појела нас ријека самољубља
изгубљених битака скученог житија.
Нисмо умјели праштати,
па се „добитак“ пренио у
следеће коло,
ово наше угашено, хладно, ником
потребно.
Једног дана неће бити јесени,
каприца,
слободне воље да залупимо
вратима.
Нећемо моћи тјерати из срца,
остајемо без власти,
биће само помрчина састављена
од погрешног хтијења овог лудог вијека.
Логика мрзи пјесника,
а ко ће те за то питати кад
позове Орловача?
Они са најмањим чиновима ће се
узвисити,
ти си у овом свијету највећа.
А и пјесници су дерани,
осјећајнији су од папирних
новчаница,
замисли само ту дрскост!
