Оно, што
би требало да забрине сваког мислећег човјека је судбина његове дјеце. Сем
ријетких гласова на интернетическом сабору, и можда понеких разговора уз
кафицу, тема обавезне вакцинације дјеце уопште не заокупља наше мњење. Ни све
силне академије, ни интелектуалци, ни књижевници, ни фарисеји, па ни све цркве
заједно, нико, ама баш нико не диже свој глас у одбрани људске слободе од овог
фашистичког закона који се спроводи, у првом реду, над словенским
становништвом.
Подсјетићу, у Европи законски обавезна вакцинација се спроводи у сљедећим земљама:
Словачка, Чешка, БиХ, Пољска, Македонија, Црна Гора, Србија, Хрватска, Мађарска
и Румунија. Доказано је да су ове вакцине штетне, и да се над нашом дјецом
спроводе експерименти. Но, нас то не занима, и свако следеће зло прихватамо са
што мање отпора. А и зашто би се бунили? Имамо ајфон, компјуктор, кабловску,
продавницу испред куће, радимо лезилебовићке послове и једва чекамо да дође
љето... Чини ми се, кад буде на ред дошло чиповање, биће толика гужва као кад
се у Бару отвара нови хипер-супер-екстра маркет.
Не, не
живимо у логору, вјерујте ми.
* * *
.jpg)
Протеклих
дана имао сам малу полемику са браниоцима лика и дјела епископа Артемија.
Наравно, њихов глас био је јачи пошто су они медијски заступљенији, док су мој
мали гласић чули пријатељи на фејсбуку и случајни посјетиоци блога
Мистакис радио. Наравно, овдје нећу настављати полемику јер никакву ваљану
апологију нису дали, само ћу се осврнути на тзв. „патриотске“ медије и портале.
О чем' се
ради? Текст о наводном српском лутеранству дотичних браниоца пренијели су сви „патриотически“
портали, моје реаговање нити један. Само другари из „КМ новина“ су изашли у
сусрет и објавили мој текст интегрално.
Све би
ово било у реду јер сам ја „ситна риба“ и стварно немам аспирација „пуцати
високо“, али (увијек то „али“) кад год напишем неки текст који је изван теме
одбране Православља, ти исти портали без проблема објаве моја писанија. Па сам
мало у чуду. Што каже мој словеначки пријатељ Спартак Поланец: „Вала, ако
објављују оне силне текстове о паганској вјери, ондак оне против екуменизма, Деретићеве
тврдње да је Господ говорио српским језиком...могли су и тај твој текст“.
Ништа
нисам одговорио Спартаку, само сам га позвао да сутра попијемо кафу негдје на
шушањској ривијери.
* * *
И на
крају овог издања „Бродског дневника“ да се осврнем и на домете високе
политике. Балкан или Хелм, како ко воли да назива овај наш бурни полуоток,
вазда је кроз историју био на удару великих сила и њихових аспирација. У
разговору са мени блиским људима, један од мојих „уличних аналитичара“ је једном
доказивао да неће много воде протећи, a да ће се овдје зделати нова
Југославија. Мени је то изгледало потпуно апсурдно, али кад су режисери у питању
ништа није немогуће.
Руски профешур Игор Панарин, којега славе као сјајног
аналитика, Путиновог Макијавелија, чојка који је предвидио многе ствари, збори
да у будућности Београд види на челу једне велике балканске конфедерације. Да
ли је то нови план великих сила видјећемо. Ако будемо посматрали све ове и
будуће националне несугласице, ево у Македонији се карауле заузимају, затим
неријешена територијална питања (свако овдје претендује на нешто, ево и
виртуелне државе помеђу Хрватске и Србије) могуће је да се појави неки „месија“
који ће балканическу популацију опет ујединити, не под паролом „братства и
јединства“, већ буђелара и тог, дуго очекиваног, бољег живота.
Свима који броде желим мирно море.
Из Шушањске Народне
Республике поздравља вас
Барба Војо Мистовић
