Листајући
јутарњу печатњу на интернетическоме сабору, видим да се ријеч „истина“ раби у
огромним количинама. Добро, разумијем, човјеку је природно да трага за истином.
Менталитет потрошачког друштва давно је усађен у ове наше паметне главе, па
иако думамо да сами мислимо, одлучујемо и деламо, кад се загребе испод
површине, или боље рећи копа, као што то раде прави шахтјори, резултати бивају
потпуно другачији од обичне свакодневнице пред којом преклањамо кољена.
Елем,
убијеждени смо да је, рецимо, нивеа несумњиви квалитет. О „најке патике“ бренду
треба ли трошити ријечи? Лореал је врх врхова. Долће&Кабала је истинска
квалитетна гардероба. Заштитимо, веле, слободно новинарство јер тако штитимо
истину! Ондак, на другој банди, истина је само једна – владика Артемије!
Убјеђују нас разни гуруи, препродавци, апотекари… да је њихов лијек (или терапија) истинито ефикасан. Нема политичара који се не куне у истину. Погледајте само
фејсбук коментаре, тамо све пуца од истине! О модерническим хисторицима треба
ли трошити ријечи?
Све
у свему, ријеч истина парадира као никад до сада на овом земаљском шару (ор
дуњалуку), приказује се на билбордима и телевизијама, гласна је у кафанама,
спомиње се у пјесмама, образлагана је у трактатима, поносно се изговара устима
разнијех ботова, има је и на ајподовима, честа је у полемикама, а кажу и да је
има у вину. Нуди се истина као никада до сада, шљаштећа, нашминкана, дотјерана,
улицкана, спинована… Но, један другарес ми рече прије неки дан да је истина
често, тј. свакодневно попљувана, понижена, згажена и да нико не мари за њу!
Како то, упитах га, кад је, ето, коначно изашла на видјело.
Видјело кажеш, видјело на земљи у којој се
ноћ назива дан, гдје је гријех проглашен за врлину, на земљи гдје данас не важи
оно што је било јуче, гдје у збирци закона од 100.000 страна нашег нормираног живота
извире само један факат: „све је релативно“, видјело у бајци о „бољем животу“ док
нам живот бешумно пролази, а да те и подсјетим на оно, не тако старо видјело „лошије
данас за боље сутра“, па је комшија једном шеретски казао: умјесто ријечи „боље“
стави ријеч „мало“…
* * *
Један
од изузетнијих примјерака хазарске холивудске умјетности је мастерпис „План
бјекства“. У главнијем ролама су Силвестер Сталоне и Арнолд Шварценегер, два
прекаљена ратника која су прошла све од немила до недрага, и ваистину, вазда их
је лијепо виђет' у овоме нашему тужноме свијету. Не гледам често филмове, а кад
то радим више сам везан за руску кинематографију, али овај бисер ипак нијесам
могао заобићи. Велики холивудски умови су нам припремили два сата врхунске
забаве, ђе мање зло на крају побјеђује веће зло. Ипак, све је речено у првих
петнаест минута.
Пошто
су Гвантанамо и сличне затворске установе постале превазиђене, влада је
одлучила да нам кроз овај филм покаже шта се, ваистину, и остварује ових дана.
У реалности није баш тако као на филму, још је горе. Холивуђани
нам кроз ово епско дијело, по ко зна који пут до сада, описују друштвени систем
којег не можемо назвати оним синонимима за зло као што су комунизам, нацизам или
фашизам, јер је ово нешто потпуно ново, мада је у суштини стара фора, али
препакована.
Кажу
неки да ће се прави, чисти, суштаствени сатанизам остварити у потоње три и по
године живота ове наше планете. Мој пријатељ Цветко је садашње наше предогањско
друштвено уређење назвао потпуно оригинално (како и приличи једном црмничком
мудрацу) „софткор сатанизам“.
Кад
додамо да у филму почасно мјесто житеља те нове врсте затвора заузимају
муслимани, не могу а да се не сјетим деде Алберта Пајка гдје прориче тај трећи
рат против муслимана. Цветко збори да се то спомиње у нечесовим „Протоколима
сионских мудраца“. Лијепо је чути у овом изузетном филму да се заједничка
просторија назива „Вавилон“, па се дере један заточеник да „у Вавилону спаса
нема“, а да су чувари у њему јуначине из „Блеквотерса“. Гдје ћеш веће среће.
Лијепо
је позобат' кокице уз овај филм и не мислити, што би рекле старе комитетлије: „Ниси
ти ту да мислиш, има ко да мисли“, и та мантра постала је звијезда водиља наших
умова. На нама је само да одаберемо шта нам ајфон пружа, јер данас си цвијет а
сутра увела ружа.
Добар је овај филм, али за
неучествовање у њему. Боље се, ипак, прекрстити десном руком почевши од чела, а
не безумно се чиповати.
Из
Шушањске Народне Республике поздравља
вас Барба Војо
Мистовић
