-За право, част и слободу Црне Горе-
пише: Војислав Мистовић
Увођењем демократије од стране комуниста у
цијелој тадашњој СФР Југославији је, својеврсно, доживљено као ново освајање
слободе и да ће се, између осталог, исправити историјске неправде, да ће они који су страдали од комунистичкога
режима добити какво-такво задовољење.
Већ крајем осамдесетих у Црној Гори се почело
говорити о Голом Отоку, држане су трибине, те се о тој теми све више
дискутовало тако да она више није носила
назив „табу“. Занимљиво је и то да се мало који од голооточких страдалника
одрекао своје идеологије, да је у свом страдању одбацио оков тог материјалистичког
демона и пригрлио Христа Господа. Чинило се да су преживјели голооточани још
чвршћи у исповједању комунизма, али оног изворног совјетског због којег су
робијали!
Почетак парламентаризма у Црној Гори донио је
разнолике политичке групе и партије, сада не знам тачан број, али се чинило у
једном тренутку да је на 10000 становника Црне Горе долазила једна партија
или покрет.
Жељно су, али узалуд, жедни и гладни правде очекивали отварање државних архива, објелодањивање истине и суштинску
демократију, црногорски воз је пошао у сасвим другом правцу.
Реформисани Савез Комуниста никако није хтио
препустити узде власти, те су стари механизми владања у Црној Гори настављени
без икаквог обзира.
Заиста, на сцени су ступили и четници и
националисти и тврдокорни комунисти, федералисти, либерали, реформатори...те и
демохришћани који су се залагали за „јапанизацију“ Црне Горе.
Но, већина тих покрета и партија (ако не и све) је настала из
истог Савеза Комуниста који је својим
фракцијама допустио „самостално“ дјеловање, користећи и једне, и друге, и треће
за своје механизме власти.
Брзо се увидјело да од истинске демократије и
слободе нема ништа, тако је и дан данас.
Вјешто, као ни једна власт на просторима бивше
Југославије, црногорски комунисти су бацили „под тепих“ све своје
вишедеценијске злочине у Црној Гори, служећи се истим методама као и прије
деведесетих.
Носиоци државотворне идеје (која је у црногорском
случају легитимна) су се наслањали на комунистичку „државност“ Црне Горе, јер би
им ослањање на српску прошлост (српску државност Црне Горе) рушило концепцију,
те би се морали онда, сврстати у онај други, већински блок који је стао у одбрану
Југославије (опет комунисти).
Тако је изворна српска политичка мисао
црногорских зеленаша опет била угушена и са једне и са друге стране. На једној је стајала Штедимлијина/Крлежина Црна Гора, а
са друге југословенство просрпских комунистичких кругова које је било већинско,
предвођено Ђукановићем, Маровићем и Булатовићем.
Опет су завапиле кости из безбројних црногорских јама.
Правда за грађански и сељачки национални слој који је тако бјесомучно
истребљиван од 1941. на овамо је опет изостала, и што је најгоре, не види се
дан у новој црногорској историји који би ту неправду исправио.
Но, борцима за суверену и независну Црну Гору
требао је лик који је мало старији од комунизма и који има историјског
утемељења као симбол отпора „великосрпској“ хегемонији. То, свакако, нису
могли извести са др Секулом Дрљевићем јер су га и сами црногорски зеленаши
одбацили још прије другог свјетског рата (на изборима у Краљевини Југославији, у своме родном крају није могао добити довољан број гласова, те је касније као посланик Радићеве/Мачекове странке улазио у парламент), а комунисти означили као
ратног злочинца највише због тога што је у самом народу био дисквалификован. Ипак, црногорски комунисти су задржали његову идеологију и развијали је касније, кроз дјела Савића Марковића Штедимлије (и његових ученика,
квази-научника) из „братског“ Загреба.
Комунистички кадрови су се сјетили бригадијера
Крста Поповића, црногорског ратника и хероја, те по старом добром обичају
фалсификовања представили га као борца против „великосрпске хегемоније“.
За „беатификацију“ Крста Поповића био је задужен
стари комунистички, провјерени кадар Јеврем Брковић, човјек који се већину
свога живота изјашњавао као Србин, док није по налогу, промијенио плочу (Маганик 1 и 2 - кодна Брковићева имена у црногорској УДБ-и).
Занимљиво је рећи, када су 1947. године комунисти
ликвидирали Крста Поповића министар полиције је био Саво Брковић
(писац чувене етногенезе Црногораца) стриц поменутог Јеврема.
Тако је почела одисеја са ликом и дјелом Крста
Поповића која је најмање имала везе са њим... Јер, као што су Хрвати једино са Павелићем могли наћи своје повијесно утемељење, тако су и Црногорци покушали
наћи упориште за одбрану тезе о црногорској самобитности и „великосрпској
хегемонији“ у лику и дјелу Крста Поповића, тобожњег борца против „великосрпске
аждахе“. Са Петровићима је било климаво, а да не говоримо о Марку Миљанову или
било којој личности из историје српског народа у Црној Гори.
Зеленашки покрет и Крсто Поповић су представљени
као борци за „црногорску ствар“ те су услиједиле и гомиле књига
псевдо-историчара и комунистичких каријериста којима ништа није било свето.
Крсто је био доказани ратник (споменућу само
Брегалницу и ослобођење Бијелог Поља под
његовом командом у првом свјетском рату, у тренутку кад је пао Ловћен), човјек
вјеран својој заклетви Краљу Николи.
Зеленашки покрет (добио име по зеленим картонима
на подгоричкој скупштини, који су означавали глас против безусловног уједињења са
Србијом) се јавио као реакција на неправду коју је Црна Гора доживјела након
прве свјетске војне.
Дојучерашњи официри аустроугарске војске
(Хрвати,Словенци, остали) су добијали у новој држави чин више, да не говоримо о
запостављању Црне Горе, као једине државе поред Србије, која је унијела своју
државност у састав нове творевине.
Стање су погоршале и србијанске трупе које су се много пута играле са осјећајем црногорских Срба, па се тако у Никшићу десило
да су изнијели три мртвачка ковчега на којима је писало: црногорска држава,
црногорска круна и Свети Василије.
Нема сумње да су сви Црногорци хтјели уједињење
са Србијом, али је један дио њих сматрао да се то требало учинити праведније. Без
обзира колико је лоше била котирана популарност краља Николе, добар дио
Црногораца га је осјећао као својег владара из светородне куће Петровића којем
су се заклели на вјерност.
Никакве ту приче није било о „великосрпској
хегемонији“ и борби против ње, јер су се све вође федералиста (зеленаша)
сматрали елитним Србима.
Но, против зеленаша су били како присталице безусловног уједињења (бјелаши) тако и
комунисти.
Послије угушивања побуне и смрти краља Николе,
најватреније присталице су се враћале у Црну Гору, међу њима и Крсто Поповић који
се обратио директно краљу Александру , напомуњући му да га смрћу Краља Николе
више не обавезује заклетва. Краљ Александар је примио све црногорске ратнике,
вратио им почасти, а гро црногорских избјеглица је населио у плодној
Метохији и са тим чином, макар мало
исправио историјску неправду. Метохија је и у новој држави опет припала Црној
Гори (Зетској бановини).
Дошао је и други свјетски рат. Далековиди Крсто
Поповић иако времешан, поново је подигао своје оружје, али не да би ишао у велике
битке, већ да би чувао десетковани српски народ од узалудних жртава. Његове
чете су чувале села и утицале на сваки могући начин да не дође до
братоубилачког рата.
Одбио је предлог Секуле Дрљевића и није дао
подршку стварању независне Црне Горе под италијанским протекторатом.
Крсто јесте преговарао са Италијанима и добијао
оружје од њих, али и самим Италијанима је одговарало да нема побуна, јер је
њима била мука ратовати.
Но, несрећним устанком комуниста и четника ствари су се на
терену промијениле.
Крсто је видио да су комунисти далеко веће зло од
италијанских окупатора, али је чак и њима помагао.
Почеле су се пунити јаме, комунисти су кренули убијати сопствени народ. Срећом, четничком офанзивом 1942. године комунисти су толико били разбијени да нису представљали никакву силу или
организовани покрет. Тада су престала безобзирна убиства напаћеног народа. Све се промјенило 1944. када су совјетски тенкови донијели незапамћени егзодус
српског народа из Црне Горе и незапамћене злочине у њој.
Већина националиста се повукла са јединицама
Павла Ђуришића. Гро грађанског слоја, поштених домаћина, свештенства, жена, дјеце, на челу са митрополитом Јоаникијем, под пријетњом црвене аждаје , кренула је на своју
голготу. Сјетићемо се Лијевча Поља гдје су народ и јединице отаџбинске
војске убијане од коалиције Брозових комуниста ( Брозови злочинци напали су са леђа овај несретни збијег), усташа и Њемаца. Да споменемо и покољ у Јасеновцу гдје су Павла Ђуришића живог спалиле усташе. Ту их је на превару домамио Секула Дрљевић.
Џаба су кретали Љотићеви добровољци из Словеније да им помогну, усташка кама
била је бржа. Остаци остатака су се пробили до Словеније, гдје су их "савезници" Енглези хладнокрвно предали комунистима. Ријетки су преживјели овај покољ у којем су партизани пунили словеначке јаме српским народом (Брутално су убијени свештеномученик Лука Вукмановић, митрополит Јоаникије - њему су комунисти прије смрти дали путир са људском крвљу и у своме безумљу викали: "Причести се попе").
Крсто Поповић је остао у Црној Гори гдје се
успјешно крио од комунистичких банди. Убили су га на превару (издан од свог посилног) 1947. године под неразјашњеним околностима ( Зеленашки извори из иностранства упућују да је егзекутор био Вељко Милатовић), а убијеног у том сукобу
– Рака Мугошу, Броз је посмртно наградио звањем народног хероја.
Колико је Крсто био частан човјек свједочи и
тужбалица мајке покојног Мугоше над његовим одром:
Реко'ли ти сине Рако
Крсто Зрнов није свако
Није Крсто што но зборе
но је понос Црне Горе.
Заплијењени су Крстов дневник и документа, и до
дан данас нису угледали свјетло дана. Послијератни терор је био незапамћен,
Црна Гора је остала без свештенства, монаха, комплетног грађанског слоја,
угледних професора, доктора, трговаца, домаћина. Завладао је другачији сој, пропали
студенти, авантуристи, неписмени...
Услиједила је толика тортура да се потомцима нијесу смјели спомињати они са
„друге стране“. Комунизам је био толико јак и огољен да се за
сваку, па и безначајну ситницу ишло у затвор...Многи се нијесу вратили...
Услиједило је ново доба, „реакције“ више није
било, или је била толико мала, сатрвена, да није смјела подигнути главу.
Идолатрија друга Броза је била фасцинантна. Црна
Гора је постала, уз Албанију и Источну Њемачку, најригиднија комунистичка
земља. Попаљене су црквене књиге, архиви, документа...Најбољи и највећи архив
послије београдског, архив манастира Морача комунисти су једноставно спалили...
 |
| БЕЛГИЈСКИ ПАСОШ К.ПОПОВИЋА У КОЈЕМ, НЕДВОСМИСЛЕНО, ПИШЕ ДА ЈЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ |
Но, колико год се трудили да извитопере историју
уочава се страх (о незнању да и не говоримо) у дјеловању нових црногорских
јањичара. Нити један не може да објасни како је то Крсто Поповић био лојалан
двојици српских краљева Николи па Александру, а он, по њиховим подметањима,
био нешто сасвим друго? Како
је ратовао за српску ствар на Брегалници, или његово изјашњавање као Србину у
пасошу који му је издала белгијска влада? Да не говоримо о преживјелим
зеленашима у иностранству или њиховим потомцима у самој Црној Гори (који нису
задојени „монтенегринством“), па и о потоњем црногорском принцу Михајлу , који
су се сви одреда, сматрали Србима?
Како да објасне да Крсто никада није ратовао
против Југословенске војске у отаџбини (четника), већ напротив, сарађивао са
њима на свим пољима?
Узалуд дјеца на трибинама стадиона под Горицом каче Крстове слике јер,
нажалост не знају ко је он. А опет, црногорски режим, без обзира што та дјеца сматрају
Крста борцем „неовисне Црне Горе“, страхује од његовог лика и дрхти нечисте
савјести, јер Крсто Поповић представља ону чојску, националну, православну и
српску Црну Гору коју они већ седамдесет година газе.
У Црној Гори се наново десило модерно убиство
Крста Поповића и црногорских зеленаша (федералиста) и тај злочин и даље траје. Чују се лелеци костију из црногорских јама, безбројних жртава Срба који
су остали вјерни заклетви својим српским краљевима Николи и Александру, јер
нијесу хтјели прихватити комунистичко безумље. Сви они невино пострадали имали су гријех поштења, части, морала, тј. православља...
Свака грађевина којима темељи нису сазидани на
истини срушиће се.
Тако збори наш Господ Бог. Тако се срушио комунизам, а и ова демо(но)кратија ће појести саму себе.
Помјани Господе у Царству Своме све пострадале од комунистичког терора.
