Петар, Божијом милошћу православни митрополит
Црногорски, Скендерије и Приморја и рускога царскога ордена светога Александра
Невског каваљер.
Благороднијема и поштенијема
сердарима, војводама, барјактарима и другијема главарима и старјешинама и свему
храбром народу црногорскоме и брдскоме, у Господа здравствовати и радовати се.
Познато је вашијем
благородствима, и теби, љубезни народе, како је већ наступила седма година од
када су Французи погорели Бокешку провинцију и како су они с почетка нама страшно
пријетили да се отечество наше унапријед неће називати Црна него Црвена, то ће
рећи крвљу нашом обливена Гора.
Они би то и учинили по својству
њихове злоће, будући су најприје окаљали своје руке у крви законитога краља и
краљевске фамилије и основали на темељу безбожја своје јакобинско-фрамасонско
правитељство, али благодарећи Богу нијесу то могли учинити:
Прво, по томе, што нијесу међу
нама нашли издајниках јакобинскога духа, који би им путеве отворили и человође
били као што су налазили на много мјеста за несрећу својих народа међу којима
су они издајници били.
Друго, што смо ми становити
договор учинили иа Мирцу у цркви храма светога великомученика Георгија, када
смо генералу Мармону на састанак били, да умремо при нашој вјери и слободи с
оружјем у рукама славно, и да се никад под њихову власт живи не предамо.
Треће, што су они видјели
пребивалишта наша утврђена каменитијем горама, и не само једну Црну Гору, него
многе горе које се не боје бомбе ни лубарде, и што су наше краишнике при сваком
движењу њихове војске находили справне и готове к боју на својима границама, а
навлашито кад су њихова три генерала са три тисуће и више војске ударили на
комун Брајиће, тада су они познали колико би их скупо коштало док би Црну Гору
освојили.
А четврто, што славни народ од
Шпање Божијим промислом и благовољењем, побуђен љубављу к отечеству и к својему
законитоме краљу, одведен вјероломним Наполеоном у Францију, свргнувши јарам
француски подиже неустрашивим духом мужества своје оружје против онога
свеопштег роду човјечанскоме непријатеља и возмутитеља Европе.
По овијем дакле узроцима, не
могући они нечестивци успјети у својим предузећима, нијесу се постидјели
претстављати нама толике милости и награде од њиховог цара, ако ми његово
покровитељство заиштемо и ако његова конзула међу нама прихватимо мислећи да ми
као горски иарод нећемо разумјети: јер то ће рећи да сами себе својима рукама
синџир на грло ставимо и да змију у наша њедра пустимо. Но будући су и на сва
претстављења добили како усмено тако и писмено противни одговор, није им остало
друго него чрез посредство мира прекратити смутњу која се бјеше међу наше
крајишнике и њихове солдате около Котора започела, бојећи се да не бисмо и
Бокешки народ против њих узбунили.
И тако смо с ђенералом Бертраном на кондиције
мир учинили и с ђенералом Готијеом потврдили до заповиједи коју бисмо имали од
нашега цара. Но што искаше ђенерал Бертнар да му предајемо њихове људе у наша
мјеста добјежале, то нијесмо примили; и зато је њихов цар толико расрђен био,
да је говорио не само да ће нас огњу и мачу предати, него да ће и горе и
планине наше сажећи. Али се није надао да ће из Русије главом без обзира
бјежати, оставивши пространа московска, смоленска и литванска поља посијана
костима својих војника, и да ће своје високоумно надмено намјерење о освајању
Русије и цијелога свијета наћи закопано под пепелом московским.
Из овога свега, љубазна браћо,
јасно видјети можете што су они тирани мислили од нас учинити и што би учинили
да су силе имали; а сваки дан гледате што чине од браће наше примораца, и по
томе расудити можете колико би ваш народ у свијету несрећан био, да није
свеблаги Бог благословио оружје великога Александра, милостиваго покровитеља.
Тога ради принесимо сви и
приносите непрестано свеблагоме Богу благодарење и славу, који је даровао
својему помазанику Александру крепост и силу на истребљење тмачислене војске
крволочнога Наполеона, љутога и непримиримога непријатеља човјечанства. А при
томе споменимо и друге дужности наше, које нас позивају у садашње од самога
Бога послано вријеме на витешка војничка дјела, да не останемо између осталих
народа најзадњи, него да тјерамо опште непријатеље из нашега краја, када их по
мору и по суву тјера и бије сила руска, инглешка, ћесарова и шпањолска.
Приготовите се дакле, јунаци, с природним духом храбрости на витешки овај
подвиг да, призвавши Бога на помоћ, што скорије ступимо у Бокешку провинцију
под славодобитним барјаком великога Александра, милостива покровитеља нашега.
Дано у резиденцији нашој на
Цетињу, августа 27. 1813. године.
