Пише: Војо Мистовић
Србија, каква је то реч, јака, јача од планина и тврдих стена,
земља љубљена, почива на праведности часних предака.
Земља моја, угрувана од нечастивога хтења, држи се у срцу по селима, њивама, рекама, и свим оним шумарцима где смо трчали као деца.
Србија моја најмилија, због тебе плачем и за тебе се молим, ти си љупка дедовина, мирис ливада, погача мајчина, зној по рукама добрих мужева.
Видим твоје рањене руке и изборана чела уморних жена, топлину дома, светиње, мала црква породице. Брали смо кукуруз и цепали дрва, ишли на мобу пријатељу сељаку. Певали песму крај твојих лугова, љубили веру, имали наду.
Моја отаџбина не мрзи никог, ал' је свесна својег назначења, тврди
грудобран истине и правде по вољи вишњега Господа Бога Оца, Сина и Светог Духа.
Амин.
Своје грехе наплаћујемо сами, смрт нас коси по улицама, болести и
немоћи, туге, кад лоше помислимо, кажемо, учинимо ближњем свом. Изједамо
изнутра сами себе.
Мој народ пати, дишем речима светог апостола Павла , за сву телесну
браћу и сестре Израиљце , због спасења
њиховог пошао бих у пакао.
Мој народ је добар, претучен од подметнутих лажних вредности, уморан, опет негде пројави искру мудру и тиху, сјајну.
Срби моји нису заборавили мислити добро, то је и време на
земаљском шару изаткало у карактер народног битија.
Но, тужна је душа моја због браће и сестара мојих. Многа
чедоморства чинимо, гине нам младост на аутопутевима, телевизије и прочи медији усађују пластичан
ум, уместо од Бога датог, те раде у славу убиства народа покретајући најниже страсти које наводе на
несрећу.
Србија, тако лепа у јесен као невеста. Њен је вео преко ливада, шљивара,
ораница, шума и милује Србе своје, песму пева, слави Створитеља.
Сваки Србин има муку, велику као свемир, дубоку, мистичну, пролази
кроз поља добра и зла, ветрови га туку. Сваки Србин и Србкиња у себи носе
скривену тугу, која у жалости зове песмом Господа Бога, као што то уме душа
непроцењива.
Лепо је то уредио Бог: најлепше ствари на овом свету су џабе.
Колико кошта осмех, покрет љубави, молитва, часна намеренија ил' добро дело? Умеју
Срби то даривати, гостољубљем миловати.
Помолимо се, макар једном
дневно, уздахнимо из сердца гласно, за своју отаџбину, за све људе њене.
Љубљена наша Србија од камена и мора, ливада и поља.
