Вечерас ме притиска туга,
због пребрзих речи прелештеног ума
и ветар што завија иза угла,
подсећа душу на погрешан корак.
Самоћа која ме једе је узела данак,
све што је лепо разбио сам у парампарчад.
Да ли може кајање да промени све,
зашто не размишљах док потезао сам мач?
Човек сам проклет од сопствених слабости,
цена ће бити бескрајна самоћа,
море туге и хладноћа,
спреман да је платим ћутим грешан,
ал' како залечити њену бол?
Како је њој вечерас,
да ли дрхти или је сетна
колико је за
срце уједа –
да ли се то, уопште, може измерити?
Разочарење плови у њеној души...
Обоје тужни, обоје сами-
украдох лепоту која беше почела да се рађа,
у уму моме та
прелесна свађа,
што угаси наду
у ходницима самоће безименог села...
Новембар – памтимо га по рођенданима
завија, стеже, ломи ми руке,
како бих сада пукао од муке,
вратио сат и променио све,
ал' то тако не иде...
Опрости ми мила
упропастих наш лет,
спржих нам крила
и немам права
више,
ал' нек' овде
пише:
Ох, како би волео
да се Феникс опет роди из пепела.