Протојереј Виктор Мелехов – О кипријанизму или како
је Руска Загранична Црква пала под сопствену анатему
Део из реферата „Уједињење раздвојених делова
некада јединствене Руске Заграничне Цркве“
Док, на први поглед, Кирпијанизам брани Православни „стари календар“, њихова еклисиологија дозвољава онима који служе са јеретицима да верују да су и даље у Цркви. Кипријанизам потврђује да Мајка Црква (тј.новокалендарска државана Црква Грчке, која често саслужује са Католицима, Протестантима, Јеврејима итд.) не може бити сматрана јеретичком. Она само „болује“. Ово је свакако у односу на свете Оце ново тумачење. Само увести појам „болесна“ за Цркву је већ јерес по себи. Неки следбеници учења Митрополита Кипријана инсистирају да је ово учење само теза и да још није ни доказана ни оповргнута. Покушавају да је прикажу у светлу филозофије, као да учење може да постоји независно од праксе или само као интересантан аргумент за дискусију.
Ако бисмо тако наивно прихватили Кипријанизам само као тезу, као за и против аргумент, уз то бисмо, уклонивши своје неверовање као такво, могли прихватити и комунизам или социјализам. И они би се могли сматрати просто тезом или идејом Карла Маркса. Наравно, неко би се са правом могао побунити да је упоређивање атеистичког комунизма са учењем верујућег епископа неправедно и чак можда непристојно. Међутим, када би на тему идеја, поставили паралеле између две идеје, у светлу погрешности и неправилности, то би несумњиво престављало суштински материјал за интересантну дискусију или разговор.
Истина је да за оба ова случаја постоје сви подаци као и резултати који су показали своје право лице. Ни једна ни друга појава више нису на нивоу просте дискусије или разговора. Није потребно даље размишљати о будућем развоју догађаја или последица тих идеја. Обе су своје слободно-мислеће следбенике одвеле у пропаст. Као и комунисти, данашњи Кипријановци имају своје опредељене и убеђене последоватеље, и обе ове групе инсистирају на доказима својих „успеха“.
Без залажења у анализу разних питања која су нам доступна из многобројних извора данас, за потребе ове дискусије, узмимо најосновније, само оно што је већ опште познато о стварању „Кипријановог Синода“. А то је: 1984. Епископ Оропоса и Филија Кипријан (Куцумбас) разишао се са колегама и формирао свој Синод - „Синод супротстављених“, другачије познат као „Кипријанов“ Синод - „Кипријановци“.
Свима је познато да је о овоме већ много писано. Тако да сматрамо да је за потребе овог писма већ наведено довољно података. Из горе наведеног, издвојимо минимум: мада се о јеретичком учењу митрополита Кипријана говори као о једноставној „тези“, Митрополит Кипријан је прекинуо општење са својим претходним Синодом и осталим Грчким епископима због ове „тезе“ и формирао сопствену Цркву на основу ове „тезе“. Мада неки воле игре речима, и тврде да „Кипријанизам“ не постоји, историја показује да је ова Кипријановска „теза“ одавно постала исповедање вере - еклисиологија „Синода супротстављених“. Иначе, чему би служио раскол, чему друго име? И шта друго то ново име значи, него да су „Кипријановци“ Синод оних клирика који се противе правцу Цркве, (тј. новокалендарској Државној Цркви Грчке) којој они и даље припадају као један њен део?
Дакле, Кирпијанова Теза у Грчкој Цркви више није теза. То је у пракси исповедање вере -еклисиологија која је већ изазвала бар један раскол. Ипак, можда неки у Руској Цркви још увек желе да је интелектуално сматрају „тезом“? Без обзира на њену једноставност или можда баш због ње, Синод РЗЦ 1994 прогласио је еклисиологију Митрополита Кирпијана за своју. Свако би се запитао, зашто би РЗЦ са својим дугогодишњим односима са Синодима арх. Авксентија и Арх. Хризостома Истинске Православне Цркве Грчке (од којих су оба одбацила Кипријанизам), изненада одбацила такве везе да би на брзину усвојила контраверзну еклисиологију Митр.Кипријана и саслуживала са Кипријановским епископима?
Године 1983. Синод РЗЦ је једногласно усвојио следећу Анатему Против Екуменизма:
„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се Црква Христова поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија јеретика довољни за спасење; и онима који свесно имају општење са горепоменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес Екуменизма умишљајући да је то братска љубав или начин уједињења раздељених Хришћана: Анатема!“
Кроз све постреволуционарне године постојања РЗЦ, ово је био први јасан став о њеној еклисиологији у вези савремених збивања. Светитељ Митрополит Филарет довео је свој Синод Епископа до кристализације и дефинисања ове историјское прекретнице, оцртавајући границе Истините Вере.
На несрећу, у жељи да се уједине са Московском Патријаршијом, а и да би били признати у очима „Светског Православља“ епископи РЗЦ су 1994. нашли еклисиологију која се уклапала са њиховим жељеним усмерењем. Званично одбацивање Анатеме из 1983. би
алармирало многе вернике и довело до оптужби да мењају правац Цркве који су установили вољени Митрополити.
Уместо тога, Епископи РЗЦ 1994. бирају
да „узнапредују“, како модерни политичари више воле да кажу, прогласивши јединомислије са еклисиологијом Митр. Кипријана и наравно, његовог Синода. Ризиковали су, претпостављајући да нико неће приметити да њихова нова еклисиологија замењује и одбацује анатему из 1983. тј. њихову ранију еклисиологију. И успели су. Неколико свештеника се побунило, неколико је напустило РЗЦ. Остали су прихватили да саслужују са новим грчким пријатељима, док су , сада одбачена, њихова ранија грчка браћа све ово гледала са неверицом. Само је један епископ РЗЦ-а протествовао - епископ Григорије (Грабе) који је претходно принудно пензионисан. Између осталога рекао је следеће:
„При објављивању своје Одлуке у вези општења са групом Митрополита Кипријана , наш сабор, на несрећу, није имао на уму текст Одлуке донете раније, у време председавања Митрополита Филарета, којом је анатемисана јерес Екуменизма. Између осталих у њој су и следеће речи: 'и онима који свесно имају општење са горепоменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес Екуменизма умишљајући да је то братска љубав или начин уједињења раздељених Хришћана: Анатема!
Заиста, не испитавши проблем дубински и заборављајући ово раније потврђено анатемисање Новокалендараца/Екумениста (или можда зато што се нису усуђивали да укину ову резолуцију), наш Сабор је, ма
колико то застрашујуће било признати, пао под своју сопствену Анатему".
(Цитат из текста „Сумњиво Православље Групе Митрополита Кипријана“ )
На срећу, Митрополит Виталије је живео довољно дуго да увиди своју грешку при доношењу одлуке из 1994 и одбацио је Кипријанизам 2001. (Погледајте прилог) Чињеница да је Митр. Виталије изабрао да ову одлуку донесе као једну од првих одлука после разлаза са лажном браћом из новог Синода Митрополита Лавра, надаље подвлачи опасност ове еклисиологије као јереси, а не као обичне `тезе`“.
Поновимо још једном, неко ће и даље желети да интелектуално сматра „Кипријанизам“ као обичну тезу. Међутим, она је била званично учење - еклисиологија РЗЦ неких 16 година и доживели смо да видимо њене плодове: унију са Московском Патријаршијом, отворена врата према „светском Православљу“ и потпуну издају Руских Новомученика и вере наших Отаца.
И поред свега овога Кипријановци ће износити чињеницу да Екуменизам и Нови календар нису још осуђени од стране Васељенског Сабора. Осврнућемо се још једном на екстремне примере као што су Комунизам и Бољшевичка револуција, Сергијанизам, Московска Патријаршија основана Стаљином, Руске Новомученике мучене и убијане рукама Комунизма и Московске Патријаршије, прогон катакомбне Цркве Русије и опстанак РЗЦ под прогоном у изгнанству до 1994. године. То су резултати и плодови комунизма/социјализма. За неке, то су још увек пожељни резултати. За већину, они представљају прогон, трагедију и пропаст. Да ли морамо чекати Сабор да осуди овакве грозоте пре него што их сами осудимо?
А сада, погледајмо плодове Кипријанизма. Он је изазвао раскол у Грчкој Истински Православној Цркви. У РЗЦ довео је до уније са Московском Патријаршијом са све Совјетским Сергијанизмом и Екуменизмом и отворио прозор Светском Православљу (тј. још већем Екуменизму). И овде, за неке је то пожељан исход. За Православног Хришћанина ови исходи представљају прогон, трагедију и пропаст. Да ли треба да чекамо Сабор да осуди овакве тужне догађаје, пре него што их и сами осудимо? Хоћемо ли чекати Сабор док све више душа пати и пропада? Наш Спаситељ је рекао да их можемо познати по плодовима њиховим. Кипријанизам је по свим стандардима учење - еклисиологија и уз то још и јеретичка.
