METAMORFOZE
by: Igor Marojević
Od svojih
"novokomponovanih" izvora pa do danas, turbofolk (TF) je prešao dug
put
tokom kojeg
se više puta pozicionirao i dokazao vlastitu žilavost. U početku, dok se
odvajao od
izvorne narodne srpske i romske muzike, turske i arapske, diska i
rokenrola,
kao svojih
osnovnih sastavnih, ugrubo spojenih elemenata, on je u nastupima svojih
prvih izvođača
bio avangarda za ono što će uslediti. Tek kad su se pojavile kopije i
varijacije
Lepe Brene i
nikao i muški sektor TF-a, dotični pravac je postao lokalno nesumnjivo
najmasovnija
muzička praksa. To je bilo i logično: državna politika razumljiva jedino
na
lokalnom nivou – posebno otkako je zbog nje zemlja izolovana
– dobila je
Kada je režim
iz devedesetih smenjen, TF je u novoj klimi neko vreme iskušavao
neformalni status
alternative, a slučaj njegove vodeće zvezde Svetlane Ražnatović
pribavio mu
je i izvesnu buntovničku auru. Cecini obožavaoci su, kad je 2003.
godine
uhapšena
tokom dekriminalizujuće akcije "Sablja", organizovali proteste
kao da se
njihova ikona
našla u ćeliji jer joj je uskraćena sloboda govora a ne zbog utaje
poreza
prilikom
prodaje fudbalera "Obilića" i nelegalnog posedovanja oružja.
Kasnije je te
protivpravne
radnje i priznala ali je, možda baš zbog opisanih pritisaka javnosti,
optužena na
samo godinu dana zatvora u luksuznom kućnom pritvoru.
U međuvremenu
je zaslugom postpetooktobarskih vlasti ideološki i estetski
amnestiran
najveći medijski kič Srbije devedesetih. Za njegovo presvlačenje pre
svega je bio
zadužen TV "Pink" "Grand" emisijama, tim
stecištem TF zvezda i
nada u
usponu. S tim što je, usled novih tehnoloških mogućnosti,
povraćeno
poverenje u turbofolk bilo ishodovano i glamurom koji je,
za razliku od
TF-a devedesetih, mogla da ponudi "Pinkova" produkcija.
Tek kad se
neki muzički pokret pokaže kao - i to u ovom slučaju čak dva puta - vodeći,
a iskusi i
status izvesne avangarde i alternative, moguće je njegovo dalje
estetsko
račvanje. Tako je, sem žilavosti, turbofolk dokazao i sopstvenu
fleksibilnost
jer su
njegovi derivati na kraju ispoljili neočekivanu kreativno-kombinatoričku
moć.
Šest godina
nakon što ga je protestima fanova i fanulja zbog njenog boravka u
zatvoru
Ceca dopunila
ulogom svojevrsnog lokalnog Mendele, Milan Stanković je
prvi put
izveo na neki način kritičku pesmu Fejs, svojevrsnu borbu protiv
"društvenih
mreža". Taj pevač je za ovu priču bitan i inače, ne samo pošto
je
interpretirao songove koji su, za razliku od većinske TF produkcije
uronjene
u
problematiku tipa lični ljubavni podvizi i katastrofe, govorili i o
savremenim pitanjima.
Ovde vredi
izdvojiti naslovnu numeru njegovog albuma Solo iz iste, 2009. godine -
koja
govori o
poželjnosti single statusa u današnje doba. Obrt je u tome što
je
samoća u
turbofolk-tekstovima dotada bila gotovo isključivo neželjena,
posledica
ostavljenosti od strane partnera, a ne izbor. Računajući na prihvatanje
vrednosti koje
su bliske najvećem delu naroda i svodeći se na bezvredna dela
jer "se
konformistički prilagođava(ju) zahtevu društva" (Agneš Heler)
turbofolk po sebi
ukida izbor,
za početak izbor kao osnovu ukusa. Tako da se ne zna koliko je
Milan
Stanković u ove dve pesme zapravo turbofolk, kao što se to ne
može
pouzdano
utvrditi za najbliže srodnike TF-a iz "novokomponovane
muzike", s kojima
se on
neodvojivo i incestuozno mešao. Možda bi to bez i najmanje greške
mogao
da ustanovi
neki ekspert.
Međutim, moja
neznatnost tu prepoznaje drugi problem. Dok sam jeo burek u
zemunskoj
pekari s dragom prijateljicom koja mnogo bolje od mene poznaje
turbofolk
scenu i
koja je pročitala ovaj tekst pre no što će biti objavljen, zamerila mi je
na nedovoljnoj
upućenosti u
TF da bih pisao o njemu.
"Slažem
se da ga ne poznajem baš najbolje", uzvratila je moja neznatnost uz
gutljaj jogurta,
"ali
čovek koji je istinski ekspert za turbofolk nije u stanju da napiše esej."
Tako da je moja
neznatnost
svesna rizika dok ovde izriče razne tvrdnje.
Između ostalog
kao i tu da postoji neformalni dark turbofolk. O tome svedoče i neke
pesme
Dunje Ilić i
Jelene Karleuše (u najmanju ruku, spot Slavoljuba Živanovića "Zlog"
za pesmu Insomnia).
Obe pevačice
su, doduše, zanimljivije izvan muzičkih pitanja. Jelena Karleuša, naime,
po
svom oštrom društvenom angažmanu u kritici mačizma i odbrani LGBT
populacije
što joj je
2011. donelo titulu "gej ikone". Dunja Ilić pak ima imidž
samosvesne mlade
žene kojoj ne
treba stalni muškarac, a činjenica da je kod solidnog izdavača
("Draganić") objavila
roman (Sat)
čini TF scenu neverovatnom.
Ili je takvom
čine najnoviji doprinosi Mileta Kitića i Indire Radić. Prvi je nedavno
ustanovio
novi muzički
(pod)pravac, "gangsta folk", u kojem TF miksuje s repom. Nakon što
je
iskoristila
matricu Rammsteinove pesme Du hast za svoju numeru Preko, preko,
Indira je
snimila Mariju, šansonu na potpuno nerazumljivom, TF-francuskom.
Nepredvidljiva
širina turbofolka ima i svoju teorijsku potvrdu u vidu niza studija o
njemu,
iz raznih
uglova (radovi Milene Dragićević Šešić, Erika Gordija, Ivane Kronje,
Ljerke
Vidić-Rasmuzen, Miše Đurkovića, Ketrin Bejker, Marije Grujić...). Ono što
kanda
još nedostaje
za krajnju zaokruženost turbofolka jeste da se ponovi i novim
okolnostima
prilagodi
očigledna parodija tog pravca. Veći broj savremenih i zaokruženih
albuma
na tragu
prvenca Ramba Amadeusa O, tugo jesenja iz 1988. godine od turbofolka
bi načinio
njegovu starinsku parodiju: sprdnju sa njime, bez baš mnogo omaža.
Posredi je,
rekosmo, žilav pravac, podneo bi on to. A ako i ne bi - ne bi bila velika
šteta; naprotiv.
