NECA

NECA         by Vojo Mistović

Ponekad imam osjećaj, kad krenem na putovanje, da ću sresti nekog 

poznatog. Najčešće, zamislim nekog određenog. Iz ne znam kojih razloga,  

na um mi je došao Ivan,  moj drug iz Bara koji trenutno živi u Zemunu.

Krećući se od Zelenog Venca ka autobuskoj stanici, čuo sam 

kako neko doziva moje prezime... Opet, kako se zanemarljiv broj 

Beograđana (tačnije, nijedan) preziva kao  ja, okrenuo sam se i video 

dobro poznat lik. Čovek kojem sam se u mladosti divio, pa, kad sam ga upoznao,  

zajedno sa njim prošao „od vraga do popa“, kako zbori znameniti stih iz 

Đoletove pesme.

Konačno, srpski meteorolozi su pogodili, dan je bio sunčan i 

pogodan za putovanje. U susret meni, išao je Toni Stavrić, 

ne znam šta je prije: da li poeta ili avanturist, ali za mene uvek - čovek 

vredan poštovanja i divljenja.

Putovanje u istom pravcu i sa dragom osobom ravno je dobitku 

na loto-u. Upravo se to meni desilo. Pogotovo, znajući Stavrića – to neće 

biti obično putovanje, ma koliko kratko trajalo. On je išao mnogo 

dalje od mene, ali ćemo dva sata provesti u razgovoru.

Često se na Tonijevom licu pojavljivala seta , koja je imala nešto 

optimističko u sebi, pramen nade koja greje srce. Mešavina crne i sede  

od njega je pravila neponovljivog boema i šmekera, lika - kojeg smo mi, 

deca, neverovatno voleli  i u mislima videli sebe, jednog dana kao on.

U šali mi je jednom kazao, ponavljajući reči Tome Bebića, barda 

mediteranske muzike: „E, sad kad si ti porasta' , ja mogu slobodno umrit“. 

Naravno, ja sam porastao, ali Toni nije umro, već je svojim zapisima 

neponovljivog  života, radovao hiljade duša koje su čitale njegove knjige. 

Gospodin, kao i uvek, zvao je na piće do polaska  busa,  koji će 

nas odvesti na željena odredišta. Priča koju pišem je njegova  uz, naravno, 

moj doživljaj iste. Priča koju treba zapisati, a sumnjam da će to on uraditi. 

Sumnja potiče iz meni znanih razloga, za koje ne treba naglašavati

 da su opravdani.

„Slušaj ovo klinac“ – počeo bi Toni, uz gutljaj vina, sa upaljenom 

cigaretom i šmekom starih majstora sa mora.

“Pre, otprilike, dva meseca postao sam izbeglica iz mog doma. 

Bezazlena prepirka prerasla je u velike i gadne reči, tako da 

se nije moglo nazad. Moja krasna, treća  žena, po ko zna koji 

put me izbacila iz kuće. Posle samo petnaest minuta to su već 

bile gluposti, ali ja sam gazio džadu, u mislima vezan gde i kuda dalje. 

Sa torbom najnužnijih stvari, krstario sam gradom u potrazi za prijateljima, 

koji su raštrkani i  razapeti svojim tugama, mukama i egzistencijanim 

bitkama.  Znaš i sam da godinama više ne pišem, stalo nešto u duši i 

ne može da se pomeri. Stalo pisanje- stalo je sve… Ostale su samo 

uspomene na, neki tamo, život koji je virio iza brda i planina dana i godina. 

Nije mi se vraćalo njemu, a bogami ni on nije imao nameru vratiti se meni.

Dan je već zalazio, meni se smešila dobitna kombinacija u rešavanju 

izbegličkog statusa. Sasvim primereno ovoj situaciji, dobio sam 

ključeve kuće na selu, dobrotom i razumevanjem prijatelja koji se 

seća mojih sličnih usluga. U toj smo kući pravili bezbroj derneka, ali sada to nije bitno…

U borbi sa vremenom da li ću stići na bus ili ne, prolazeći sličnom rutom 

kao ti i ja danas, čuo sam svoje prezime iz nečijeg grla. U šumi ljudi na Zelenjaku,

video sam oronulog čoveka u starom izlizanom kaputu, prašnjavom i

izjedenom od bura života. Nisam mogao prepoznati čoveka. Približavao 

sam mu se u nadi da ću rešiti novonastalu misteriju. On je stajao, 

sa osmehom i bocom šljivke... ali taj osmeh! Prepoznao bih ga bilo 

kada i bilo gde. 

To je bio Neca, moj pobratim,  moj sapatnik, moj drugar...

Sad, kada ti se čini da je tebi najgore, da je tvoja muka- muka 

nad mukama, kad ti se svet, naizgled, opet srušio u paramparčad,  

vidiš samo da si jedno patetično g...o , ološ koji ne ume biti 

zahvalan na dobru koje mu se daruje svaki dan.

Neca! Zagrlili smo se tako jako. Duša je počela da mi se kida, 

polako, deo po deo. Neca! onakav frajer, slikar, drugar...stajao je tu posle, 

ravno, deset godina od našeg potonjeg susreta. Ostao je samo osmeh 

koji me podseća na njega. Zapela mi je reč, zapeo mi čitav život, 

zapelo mi sve u grlu i ne može da izađe. Svetla su se palila, 

prolećni dan se pretvarao u zimsku noć, u nesmislenom saboru ljudi 

ko zna kakvih sudbina i priča, stajali smo nas dvojica, ćutke, kao krivci. 

U tom trenutku, mi smo bili definicija tužnog čovekovog bitisanja na zemlji. 

Skup svih pogrešnih odluka, brzopletosti, neiskustva borbe protiv raznih 

vazdušnih sila koje paraju našu dušu, pokušavajući i nju staviti u koš

propadljivosti i starenja. Mogu samo da pretpostavim, kako li je tek 

Gospodu kad nas gleda ovakve. Mislim da se Njegovo srce kida od tuge.

Neca!  Sada je na ulici, izgubljen u potrazi onog što je ganjao, 

pa se lovac pretvorio u lovinu, neprimetno. Jedna kvalitetna duša, 

ostala je zarobljena u nečemu što ni on sam ne ume objasniti. Ostao je

osmeh kojeg sam tako voleo, ali samo osmeh... Suze su mi nadirale, 

pokušavao sam se suzdržati okrećući glavu desno - levo. Kako da mu 

pomognem  kada je to, očito, neizvodljivo. Tu vrstu pomoći čovek mora

da potraži u sebi i kada je nađe, uz Boga, da polako ispravlja krive drine 

sopstvenog bitija.

Drmnuo sam iz boce, zapalili smo cigaretu i naravno, setili se Čubure 

tamo negde '94, potkrovlja, srpsko-crnogorskog saveza u hand-made 

pravljenju ogrlica, narukvica, minđuša, široke lepeze bižuterije 

koja je tada bila popularna u vetrovitim Slobinim godinama, zatočnici 

restrikcija i pisane reči...Tada sam prvi put čitao Ruždija- Decu ponoći, 

ušao u magični svet Pakistana i Indije, uz jednu Vanju iz unutrašnjosti, 

stihovima, pijanim tragovima i ljubomorne uspomene na Crnu Goru i sve crnogorsko.

Tada sam ja bežao iz paranoične stvarnosti Crne Gore i utočište našao 

baš tu - na Čuburi, u potkrovlju umetnika, umetnika života. Uvek smo častili 

sebe dobrom večerom u klubu književnika posle dobre zarade, posle 

desetina kilometara pohoda na komisione ili stojeći na bulevaru sa robom, 

vetrom, plavim bestom i strofama koje su bojali dane.

Stojeći na Zelenjaku sa Necom, vidim koliko je moja muka ništavna, 

koliko je to samo egocentrično blebletanje moje supruge i mene. 

Kad u obesti, svakog dobra koje nam je dao Gospod, izmišljamo gluposti 

da bi nam život bio zanimljiviji, da bi imali što pričati do iznemoglosti, 

žaleći se kako ona mene ili ja nju ne razumem. Kako neko nekog tu više 

voli i više se žrtvuje, a ovaj drugi je nezahvalan. Oh, kakva gomila 

gluposti i derzovenija. Stvarno smo sitni, nismo vredni pomena.

Prolaze autobusi, miris roštilja i goriva u istom loncu, mi stojimo, 

ugrijani šljivkom u telu, ali u duši hladno… Oseća se da je vreme za rastanak, 

više i ne brinem da li ću stići na bus… vreme je za pozdrav, znajući u duši, 

bolno ali istinito, da su nam putevi različiti. Neca to bolje razume od mene… 

Potraži me ovde, na Zelenjaku – odgovor na moja elektronska pitanja o telefonu…

I sad, sedimo ovde, pijemo, putujemo, ja se pomirio sa ženom,

u međuvremenu  zaradio neku lovu, ogrebao se o staru slavu, 

deca rastu, smejemo se, gledamo filmove, utakmice, vozimo bicikla, 

društvo u kraju pozove na piće i sve ono lepo što čini jedan život… i opet nam 

nije dobro, opet tražimo nešto više… Sada, svaki dan kad zalazi sunce 

setim se svih beskućnika, otme mi se vrisak iz duše, jer sam nemoćan 

da im pomognem, onako istinski, pravo!

Našao sam Necu, ali mi se čini da sam pronašao u sebi nešto, 

za šta sam mislio da ne postoji u domenu moje duše. Saosećajnost u patnji. 

Bez suvišnih pitanja, bez polemike, zašto, zbog čega, ko je kriv i sl. 

Čovek je istinski velik kada se ne bakće sa takvim stvarima. Čovek je istinski 

velik ako, makar, jedan trenutak doživi bol zbog hiljada njih koji su tužni, sami, 

odbačeni, bez doma, bez onog na šta smo se mi navikli, pa u svojoj gordosti 

to smatramo za običnu stvar”.

Klinac, evo tvog Kragujevca - kao da me probudila ta njegova rečenica.

Toni je otišao dole, na Kosovo i Metohiju. Kao i uvek, pojavljivao se 

u mom životu i ostavljao trag, odlazio tamo gde u prvom trenutku ne bih shvatao.

Umesto Ivana sreo sam Tonija, a u srcu Necu.

Otići ću neki dan do Zelenjaka.