Vaspitanije

VASPITANIJE

by Vojo Mistović

Roditeljstvo- kakva tajna! Kakva ljubav Božija prema čoveku!

Učestvovati u stvaranju i vaspitavanju!

Ima li lepšeg poziva na planeti nego stvarati i odgajati, učestvovati

u životu? Kao što Gospod stvara i vaspitava čoveka, isto to radi i

Njegova ikona na zemlji.

Zar čovek nije car? Jeste, on je car svega na zemlji i planeta diše

kako čovek hoće. Zašto Zemlja uzdiše i jeca? Zbog neodgovornog odnosa

prema svom Roditelju, zbog nedomaćinskog odnosa čoveka prema

svojoj kući, zbog nedostatka ljubavi prema sebi najbližim.

Šta rade naša deca? Gde smo ih to ostavili?

                                                                                                                                                                        U brzopletosti života, ritma koji smo sami sebi nametnuli, ostavili

smo svoju decu  u oblandu malih idola, darovali im „slobodu“ iako

imaju mlečne zube. Prepustili smo ih stihiji tehnomanije i loših

normi, ne uspevajući im objasniti šta je to dobro i šta je to zlo-

jer smo i sami pobrkali pojmove gonjeni materijalnim vetrom

u dostizanju boljeg života, koji nikada neće doći na takav način.

Vaspitanje je obostran proces, kao što mi učimo dete, tako i dete

uči nas – i kroz taj proces shvatamo da je svo naše žitije jedno veliko

vaspitanje- da budemo dostojni sinovi i kćeri Dostojnog Oca.

U svim pravima (deteta, žena, manjina, košarkaša, fudbalera,

filatelista,ribara, stranaca...) koji se danas nameću običnom čoveku, u

svoj toj šumi prava  negde se zaturilo osnovno pravo čoveka

koje je urezano u svačijoj savesti, koje je Gospod urezao i u Mojsejeve

tablice, te napokon  sišao da, ličnim primerom, krvlju potvrdi

to Nebesko pravo ljubavi, taj neraskidivi venac koji drži vasionu.

U vremenu kad zlo nazivamo dobrim, kada je istinski dobar-

lud, u vremenu kada je stidljivost- bolest  a blud- sloboda,

kad slavimo zločin kroz filmove, pozorište, kad su junaci našeg

svakodnevnog života- razvratnici, prevaranti, lažovi, otimači,

ubice, to pravo ljubavi ostaje duboko zakopano ili se više ne nalazi 
u nama.

Gledamo svoju decu-  u jednom trenutku shvatamo da ih ne

poznajemo. Njihov život prošao je pored nas, postajemo stranci

i jedni drugima  teret. Otuđili smo se od svog Nebeskog Oca,

sledstveno tome otuđuju se i naša deca od nas.

Gonjeni  samoljubljem i ugađanjem telu, zaboravljamo najveću

ljubav- život svoj da položimo za drugoga. Zaboravili smo tu

svoju dužnost, ne polažemo život za svoju decu, ne pravimo od njih ljude,

jer i sami ne prihvatamo vaspitanje našeg Nebeskog Oca.

Gospode, žalosna je moja duša. Molim te, ne ostavljaj nas

bezumnoj stihiji koja hoće i ovo malo ljudskosti što nam je ostalo,

da razveje.