Noć Beogradska
Nikad nisam
ostavljao prazan papir ispred sebe, da mi spontano on, da inspiraciju. Često,
jer praznog papira nikada nije bilo u mojoj kući.
U trenucima dok prva prolećna
kiša, lenjo pada i bez ikakve najave kad bi mogla stati, čuje se lavež, usamljenog
uličnog psa, zumovi i brujanja motora i ljudski koraci koji užurbano odlaze u
noć.
Hteo sam nabrajati
lepe dane i noći, uopšte, ne mogu više ni da pomislim na njih, kao da nikada
nisu ni postojali.
Samo proviri njen osmeh kroz ove sumorne dane, pa mi da
razlog da živim, da slavim sve što je oko mene. I patnju i zagrljaj, i slavu i
porugu, čoveka, dom, stradanje...
Pala je ta
čudna beogradska noć, nisam je čuo dok je padala,
uvek to čini kradom, ali se
na kraju čuo njen tresak,
koji bolno i
setno pogodi dušu.
Kaplje ova noć
dok sedimo svoje sudbine, ponekad nas uhvati zaplet, iz nekog dobrog romana, pa
se roman, ili stvarnost, preslikavaju?
Ko je prvi počeo taj proces?
Menja se
čovek, u situaciji, u reakciji,
u dobru u zlu.
Postojanost, ostala pridev
planina.
Umanjiti bol,
zaboraviti na nju,
kako to munjevito prolazi kroz blokove ovih zgrada, spleta
ulica i sudbina.
Noć, nekako
zlokobno sa vetrom,
okreće pravac misli, i kao česma što kaplje u daljini,
izvan zatvorske sobe, nastavlja mučenjem nagrizati dušu.
Gde su se
razbacale moje misli? Pronađene u zapećcima, prašnjavim… Noć je, pa se ne vide
dobro, uprkos Teslinoj dobroj nameri.
Sad se više
ništa ne čuje, samo razgovor vetra sa granama, krošnjama… Kapi kiše i mokra cesta.
