Сив
и облачан дан. Баш се управо сетих једног дана на океану, пуног сунца, много
риба...Чисто, чисто небо, чисто море...дивота једне планете,
одабране
да подучава људски род.
Смех
је измамио дан од океана, у дану сивила и кише, који поезију пред врата доводи
и куца.
Дани,
запетљани у судбини човека.
Засузи
око кад се сетим те надвечне доброте која је створила човека,
дало
му битије и васпитава га, тако благо.
Живот
у овом сивом дану доноси тугу и радост, то помешано осећање лепоте чезнућа за
небеском отаџбином.
Зато
волим сиве дане, пробуде све најлепше у мени.
---
Сиви
дан је донео странца на ветру, сударили смо се у тренутку не баш одабраном за
наша мала мнења, али правом и сретном, више нисмо били странци,
и
осмех је завладао и стао као цар између нас.
Улични
пси су ходали крајем, без сувишне реакције; жене су вадиле понешто из својих
кеса, које упорно носе из продавнице, и даваху им.
Киша
је лила само за ове у аутомобилима.
Сиви
дан је победио лоше стихове који су побегли иза ћошка. Дао је реч милу и јаку,
пружио руку, превео немоћног, напојио жедног, један сасвим сив и добар дан.
---
Само
њени кораци су тако лаки, она је вила. Њен ход је песма, животна сила мог
битија.
Чувам
је у дворцу од срца и не дам је ником.
Њену
лепоту не може видети свако,
зашто
онда да је гледају?
Хармонијом
поји моју душу. Моја вила.
Господ
кад споји, то је стварно једно. Слава Богу на Висини.
Међу људима добра воља.
Међу људима добра воља.
Да
љубимо једни друге.
