Данас су се
кишне ноте помијешале са интервалима среће
који су ријетко, али редовно наступали са топлином Сунца и бојама
мирисне, истинске радости.
Залазак у
ведрини неба испеван прољећним бојама, људи што шетају крајем, прича што се
вјековима понавља, и ова ноћ што наступа, краси je истовјетност, хода кроз вријеме туге и
радости...
Волим
шетати крајем и ту негдје срести Вука. Више нам телефони нису потребни.
Након само
петнаест минута возили смо се у старом, тврдом мицубиши пајеру, газећи
београдску џаду, али само на кратко.
Пут нас је,
не знано како, довео у двориште Томашеве зграде.
Погледасмо
се смјело и одосмо у улаз... Падала је
на тренутке радосна, београдска ноћ.
Ријетко се
кад у стану чула музика, само звуци околине и неописива, драга тишина...Годи,
милује душу.
Сједосмо уз
чашу црмничког вина за таулин стар бар
100 годиницах, отпочесмо смјело причати заборављајући вријеме, ал' знајући шта ће се збивати са свијетом и
човјеком у њему...Звуци древних времена, дјела добријех људи одзвањаше дивно
међ' овијем зидовима.
Ријеч дође
као студена вода жедному.
-Како се
вријеме скраћује машина ради све брже и
брже. Заробисмо се у рачунању сопственог времена. Калкулишемо са свим и свачим.
На послу, преко компјутера, у парама се утописмо мислећи, рачунајући,
маштајући...а живот лагано из руку клизи. Бука је велика, тешко се загледати у
сопствену душу. Страх од спознаје,
ал' то је наметнути страх, фарса.
Добро
црмничко глуходољско вино, Томаш настави.
-Човјек
изгледа не зна да је Бог личносан. Замишљају га људи као „неко“ биће удаљено,
далеко, хладно, које нема никакав однос према створењима штавише, гледа на
своја створења као на робове, нити га судбина човјекова посебно занима.
Људи не
желе да знају за промисао Његов, да су
створени из љубави, не за мучење него за блаженство и живот вјечни. Бог није
мртвих него Бог живих.
Заборавио
је свијет Господњу Жртву на Крсту. Ишчилила је захвалност из удова људских.
Свако се клања самоме себи...
Заборавили
смо Божију љубав, не разговарамо са Њим,
Заборавили
смо искупителну надежду, нећемо Га за Оца...
Бог један у
три лица, хармонија Божијега Совјета. Тако и човјек, по угледу на свога Творца
и Саздатеља, у Истини да гледа на другог човјека као свога друга сличног себи, те га тим настројењем срца све више воли, поштује, љуби, живјећи у миру
Божијега поретка.
Мора човјек
да се помири са собом, да тродјелни свој
састав доведе у склад и равнотежу,
уз Божију
помоћ да постави ствари на своје мјесто.
-Е, то му
та бука не дозвољава.
-Рекламе,
билборди, порези, рачуни, плата, фарме, компјутери, сајтови, куповина, набавка,
твитери, Фејсобуковићи & Ајподовићи са Виндов Главице и остали рођаци
модерног свијета, постајући покусни кунићи великог мештра који сада излази иза
кулиса, лаж постаје истина, и кољач постаје добротвор и хуманиста.
-То је она
фора: Река' ми је комшија да сам глуп као во. И ти повјерујеш у ту бесмислицу.
-Црно
постаје бијело, јинг јанг, пинг понг, вруће хладно, експеримент залуђене масе
хипнотизиране бројевима, свакодневним притиском и убјеђивањем са свих страна,
од околине преко медија, рођака, медијума, фалш пророцима, до свеопште буке филмова, музике, брзих кола, свјетских
првенстава, помада и парфема. Ехеј, Мићо мој! Нема се кад, мора се јест'.
На врх Вавилона хтио бих сјест'.
-Ми смо
заборавили како ближњи изгледа, себе саме не видимо у пуној истини, живимо у
полутами, не разабирајући добро. Судимо често и смјело. Не ваља. Нема Бога у
мислима нашим, већ голи човјечији интерес заснован на фами о индивидуализму.
У тренутку
погледасмо у зрцало своје душе...и видјели, као бљесак, гомилу која чека на
поправку.
Свечан је
био тај тренутак, умивен истином која ослобађа.
Мирис липе
у крају.
Јунска ноћ је
заронила лагана и ведра, отварајући
врата интроспекције, наде и новог хтијења у спознаји чудесне човјекове
историје, спознаји самога себе.
Као да су
се чуле ријечи Марка Миљанова о чојству и јунаштву, крајеугаоног камена
нашега народа којег одбацише зидари...
Вучко и ја
замишљени одосмо. Сјели смо ћутке и возили улицама које су тихо одјекивале, увијене несносном влагом, мрмљањем и умором.
Стигли смо
до мојег одредишта, у даљини су се чуле
противградне ракете, звијезде су стајале у свемиру неба. Жуте лампе ове дивне улице бацале су свјетло складно, тихо.
У симфонији
јунске ноћи.
Помиловао
нас је мир братске љубави.
Господ са
тобом брате мој.
