Скоро
ће 10 година од када Есад Идризај није међу нама. Тражећи по интернету моје другаре песнике, заточнике туге, наиђох
и на траг Есадове Ћутње...
Сећања
ме вратише у неко другачије време... Време када смо певали Миљковића, диванили
сатима у нашим песничким састанцима, тражили реч, ковали стих...
Судбине,
разни потреси или шта већ, животни путеви су нам се раздвојили... Задњи пут смо
се видели на барској пијаци, свратили у кафану не верујући да
смо се срели, опет рецитовали и топили тугу и муке.
О
његовој збирци песама „Ћутња“ сам писао
у једном подгоричком месечнику. Време и разне селидбе „украли“ су ми тај
приказ... Не желим овде писати о „Ћутњи“... Она говори за себе.
Ноћас
ми долазе као ретки гости, разне слике
нашег друговања. Седељке ноћне пуне
стихова, боли, страхова и чежњи, неодгонетнутих ребуса душе, завештања предака
која су га и гушила и инспирисала, те сама тајна
човековог постојања која нас је одушевљавала, заклињала, бринула...
Опет, и та вечна прича о женама која је бојaла барске јесење ноћи. Оне су нас
рањавале и тако свету рађале нове стихове кроз нас.
Изгледа, без туге и јада смо ништа...
Растали
смо се на тој барској пијаци, месту на којем никада пре заједно нисмо били, уз
загрљај пријатеља не знајући да ће нам то бити потоњи сусрет... У њему сам видео
ону исту бол која је попримала
трагическе облике. Полако га је убијала изнутра.
Есад,
заточник косовске ветрометине, крвне освете и зачараног племенског круга своју
тугу и бол на овој земљи није успео угасити...
Тог
октобра 2004. када је умро био сам на броду. Много касније, како се то
мени обично дешава, сазнао сам за његов одлазак са овога света...
Његовом
смрћу изгубио сам искреног пријатеља, једног од ретких који је могао разумети
моју бол, а њега је болело стално...
Есад
Идризај - Ћутња
Ако
је ћутање ћутња за прво слово
које
се каже
ја
немах шта да кажем
Ако
је ћутање ријеч која се каже
ја
сам говорио и прије рођења свијета
Ако
је ћутање говор
ја
сам говорио током цијелог вијека
Кажу
да пред крај живота нијемост завлада
а
ћутња обузме уста
Све
је речено
да
л` с болом
да
л` с тугом
да
л` срећом
Ако
ћутња објашњава себе и ријечи
ја
ћу говорити и постојати послије смрти
Ако
је ћутња суд – осуда људског ума
и
тијела
ја
везан с ћутњом ћутим и гледам боје
неба
час
сиво
час
сребрно
час
плаво
час
тамно
час
плачно
Ако
је ћутња самоћа
сам
сам
са собом
ја
увијек бијах сам без среће и жеља
сам
сам
самоћом
без
рођеног
без
ње
без
пријатеља
Ако
је ћутња да морам ћутати
јер
не ваља се све рећи
јер
мало је времена све да се каже
зато
понешто пишем да на папиру остане
Ако
сам с ћутњом дошао на овај свијет
ако
нам је земља подарила благослов и
прстен
и круг
моја
си љубав о моја ћутљива невјесто
