Самоћа, плете своју
мрежу. Није ни тиха ни гласна. Стеже ненаметљиво.
Те мисли као печат
отиснуте на моју душу врте се данима. Сам, као на крају света, а ту у једном
шумадијском селу. Врућина стеже.
Често човек призива
самоћу и бежи од ларме и буке. Заправо, где се та бука одвија? Да ли у
спољашњем свету или у човековој души?
Самоћа, да ли је
спремна за величање или поругу – исто питање као кад треба одабрати лево или
десно. Сав се човеков живот састоји од дилема, избора...Који је мој избор?
У самоћи још једна
кафа, прошверцовани котробан и глава под чесмом. У самоћи без великих тема,
преокупација, сукоба мишљења, народоносних идеја. У сопственој баруштини
сталних питања, одговора или једноставне линије бескрајне равнодушности и
великог ништавила.
Самоћа постави питање
несретног житија додајући страх, безвољност и разочарање. Упита за претходне
промашаје, тешећи да су промашаји човеку својствени, стављајући дуализам у
основи – опет ништа ново.
Захваљујући самоћи речи
се боље чују, у тој тишини самачких дана
и ноћи. Самац не бива странац.
Извире идеја о самачкој
идеологији. На самачкој скупштини. Идеја о самачком збору разбија суштаство
странствовања и претвара се у збориште беспосленог света који у реалном животу
проводи време самујући.
Разне мисли походе у
самоћи. Њима оквир не треба. Које су мисли моје? Које су прилог? То се у самоћи
најгласније разлучује.
Почетак самачког дана
очекује да не прође у самоћи. Скривена нада јутром је најјача. Како одмиче дан
нада се не гаси већ слаби. Када падне
ноћ и човек се припрема за лежник, нада се живо наслања на следећи дан, тај мини
живот од рађања до смрти који изгледа
тако далеко и нестварно у самачкој песми
што је тужно слушам данима.
Просуло се мастило
самоће. Слабашан ветар заварава несносну врућину ових врелих дана и шири
видокруг самоће преко брежуљака, њива, ливада, воћњака и мисли које су много
пута прошле овуда, које се врте као на рингишпилу, у новом времену узимајући данак.
Мој најбољи самачки
друг.
