II
Црпимо ли мудрост из себе самих или народа којем припадамо, духа
који нас је задојио? Певамо ли песме о љубави, мислимо ли добро да би тако освојили свет? Питања која се завршавају тачком, у долини
плача ипак чујемо славуја глас.
Птица кад пева лепоту носи поглед и осмех, из срца уздах. Тако мило
говорих са тобом, твоја је душа к'о памука додир, лепо јутро македонске земље,
са облацима лаким златних јесењих дана.
Плави месец је далеко, очи у којима се огледа више нису ту. Мењали смо их за тескобу и
поуздање у сопствене силе.
Лако је признати пораз и остати у части. Али гордост каља образ.
Блато, са јесени долазе каљави путеви, браон увод у белу зиму.
Окреће планета круг, сувишак од срца
остао је сасушен на празној цести. Ко ће се вратити кући, а ко ће остати ласта,
питање за доконе прогнозере у црном, непрегледном мору.
Ко ће бити добрица ове приче?
Остаће трагови слатке прелести, вечерњих прича и дрхтаја у тами.
Звезде се просуле по том чаробном, а
бодљикавом путу, питање је колико смо спремни крв пустити. И колико?
На земљи се стално одигравају битке. Ратујемо најчешће против себе
самих. Битка нам даје смисао, мада се, као
и све на шару може употребити двојако.
Да ли смо глумци, пуки актери
или збиља борци?
Данас је уселио облачан дан.
Можда тамо негде, на другом крају света, људи немају брига?
У прозорима брезе. Кроз њих провирују облаци ношени ветром и
песмом шумадијске добре јесени. Печен лебац и фурунче, зујање пчела, простирка
од цвећа и мирисних лековитих трава.
Усковитлале се приче прошлих и садашњих
дана. Одјекују однекуд звона па се смири на тренутак душа, малочас ношена
страшним ковитлацем, узбуркана.
