I
Зар самоћа да ми буде друг. Ветар који
прође кроз гране шапуће сетом јесењих дана. Листови падају и гасе се.
Осмех несташног дечака је испунио хоризонт.
Тамо далеко, где се јавља чистота мисли.
Препливаћу океан и донети златне снове из Америке. Тада се нећемо препознати, почеће повечерје наших дана.
Некад је у једној соби било десеторо људи,
сада на једног човека долазе три собе. У којој заспати?
Добар Дан Америко, лепша од прелесног сна
који мами бојама...Нежне кораке једне љубави ћу ставити у једра и пронаћи
прстен бачен испред зарасле цркве.
Понеће те ангео преко планина где не допире мој поглед, преко три мора, иза даљина...
Нежни дани нестаће у забораву, тренутна
мисао задаваће бол.
Слути се песма на новом тлу о којем прича
свет. Тако сјајна, ланцима окована самоћа, уз редовну хладноћу са оне стране
кревета.
Тражимо пут, несвесни да по њему ходимо. Мучимо душу, спутану, кораци нам неспретно блуде. Колико дајемо и узимамо, ко држи кантар па да преведно измеримо, заглушени од гомиле цифара не чујемо откуцаје сопственог срца.
Пролазиће дани, време што нас кали; неког огрубљује, понеког глача. Време што нас изазива, жалости и доноси стрепњу, дарива тачку на хоризонту као небеску наду, љути и прогања, неосетно јер је увек ту, смирај на постељи напослетку да.
Можемо ли разумети или наново тумачити тајну, сумњати у њену лепоту? Одговор дајемо себи неколико пута дневно, мењајући расположења. Лепо је заћутати, ако већ нисмо спремни за добро. Слабост порази, али јој се не сме допустити да иде до краја. Ко би онда за веселост душе био спреман?
Да мислимо о закону љубави. Можда се крила
ослободе.
