Постојала је и
једна чудна војска, под знаком Светог Ђорђа (њихов знак на грудима), која се
свесно жртвовала за свој народ - јер када би неко од њих погинуо у борбама са
герилцима ("шумским") Немци нису стрељали таоце, оно чувено: 100
наших убијених за једног убијеног припадника Вермахта и 50 српских глава за
једног њиховог рањеног.
Зато су често на
челу немачких колона ишли ти чудни младићи, са романтичном идејом апсолутне
жртве за свој народ, ЧАК И ОНДА КАДА ИХ ТАЈ НАРОД ПРЕЗИРЕ и зове их с гађењем
"наши Немци".
Предводио их је
некадашњи припадник 1300 каплара из Првог светског рата, рођак породице
Карађордјевић, адвокат чувен по својој религиозности, по томе што пре рата није
наплаћивао своје услуге сиромашнима и што се на делу показао као најжешћи борац
против корупције у политичком животу међуратне Југославије.
Они су узели
оружје у руке онда када их је на ову беспримерну жртву позвао генерал Милан
Недић, елитни официр краљеве војске, који је био међу реткима који су се пре
тога (и то успешно) борили у априлском рату. Пре капитулације.
Тешко потресен
породичном несрећом (смрћу сина јединца у великој експлозији смедеревске
тврђаве, након комунистичког дизања у ваздух великог складишта муниције 1941.
године), Недић је пристао да се, и поред првобитног противљења, ипак стави на
чело "Привремене владе" под окупацијом - онда када су му Немци рекли
да ће, уколико он не пристане на то, дословно поделити читаву Југославију међу
наше крволочне суседе и да ће српски народ тако и биолошки нестати.
Тек када су га
ПРЕДСТАВНИЦИ СВИХ ПОСТОЈЕћИХ ПРЕДРАТНИХ СРПСКИХ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА НА КОЛЕНИМА
ДОСЛОВНО УМОЛИЛИ НА ОВАКВУ ЖРТВУ, тек тада је наш славни генерал пристао на
тако незахвалну улогу.
И то он који
никада није имао ни трунку симпатије према немачкој држави и војсци... Али су
управо изгледа зато њега ти исти Немци ценили, знајући да ће он заложити и
своје име и образ и живот када (и ако) буде дао своју реч и пристао да буде
окупациони председник владе.
Тада је он
позвао све национално свесне младиће у Србији да му помогну у хитном спасавању
српског народа и остатака поробљене и поражене Отаџбине.
И приступили су
му одмах ти млади "љотићевци", као припадници новоформираног Српског
добровољачког корпуса, ушавши тако у паклени расцеп између чекића и наковња:
четника и партизана, неповерења Немаца и презира свог народа.
И они су се
затим озбиљно и жестоко борили против "комуне", а на "фронту
одбране српства". Бар како су то они схватали.
Химна им је била
"Ој Србијо, мила мати", а за главне непријатеље српске будућности су
сматрали, подједнако: комунисте и Енглезе.
Бојни поклич им
је био: "Ко је с нама?", уз хорски одговор: "Бог!" и позив
на јуриш.
Били су
дисциплиновани и храбри, гинули су и онда остајали без гроба и помена, као
проклета и од свих заборављена војска.
Међу њима (у
редовима преживелих) се нашло много будућих научника, успешних и нормалних
људи: инжењера, професора, хиландарских монаха...
И иза себе су
оставили једну необичну, заиста романтичну књигу.
Антологију
поезије под насловом "ТВРЂАВА".
Надахнут
предговор за њу је написао чувени Сима Пандуровић (који је због тога имао
силних проблема после "ослобођења").
Овде ћу, само за
ваше очи, преписати једну песму из ове збирке, тада младог (тек пунолетног)
Саве Јанковића.
Наслов песме је "ЖИВОТ".
"К'о пахуља
снежна,
кристална и
нежна
што са неба бела
и врхова јела
падне
на врео длан
и нестане к'о
сан,
тако и живот наш
заблиста и...
већ га нема".
Песма је
написана на првој борбеној линији, 1942. године...
Ето, желео сам
да овде са поштовањем и тугом напишем ових пар спомен-речи, а уместо надгробног
споменика свим овим младим добровољцима из тог ратног корпуса, свим овим
проклетим песницима ове необичне мртве легије.
Слава им!
И покој им души.
Преузето са Фејсбук статуса
Драгослава Бокана.
