Порфирогенит Стублински и матори, сиједи Жигмунд Оса играше потоњу
партију покера. Сат је откуцавао пет, напољу стегао мраз, док Вићентије ложи
шпорет, кибицерско коло води и некуд са мислима сјетно разговара.
-Вас мушка снага издаде, канда зијевате Жигмунде, подбадао бих
оштро! Да ли вас мучи прелесни траг, уморно виђење, напослијетку страх? Голи
што шетају около, показују јавно своју голотињу, и није их срамота. У каквом
вулкану ми живимо, има хиљаде степени, гори; личи на пакао.
-Радо бисте ме видјели пораженог, као на бојном пољу ономад. Пусти
снови Порфирогените. Сумњом хоћете испунити душу моју, довести до још једног
пропитивања? Времена су мрачна, у душама се спустио мрак, све нижи је човјек,
зато троши мало свијетла. Не користи од Господа дар.
Около, на пропланцима и у шуми иње прекрило бјелином, ћути звјездана ноћ,
чиста и хладна. Пуцкета и мирише багрем, ледена зима показала је мач.
Вићентије уздахну, ходајући ка ниском столу гдје су се играле
карте. Бајковита зора пробијала се кроз далеке мраке које су водиле до свих
нас. Гдје су све отишли зраци Божанствене љубави коју невидјесмо, копрена
прекрила нам очи.
Ћуте покераши. Још један улог до фајронта. Потоња битка одлучује
рат, ломе се копља, заборавили смо који је сат. Гледам сцену и лице
Вићентијево окренуто ка мени са полуосмјехом. Реквијем у ваздуху, нота која
драматично уводи у прави такт који наглашава
до трептаја у души, силину стиха кад збори ријеч!
-Драги пријатељу Порфирије, ко ће добити ову битку, крваримо ли за
правду, част, црквено звоно, ил' сујетно злобом пунимо рањени свијет?
-Ха, чешкаш браду Оса, чекаш одговор мудри, ил' мјериш земљу, небо прекраћујеш? Зар си ти господар
од помисли својих, невера тресе наш
ум. Ослијепили смо, не видимо зраке вјечнога сунца. Тужно наказаније
себи товаримо. Ко ће побиједити, а Вићентије, и ти Лесандро што ћутиш, можда
нас прелесна пјесма занијела? Отварај Жигмунде, ил' си вино, ил' си вода,
показуј карте, ратниче стари!
-Наше су одоре похабане Порфирије, ево ти карте, ил' пад ил'лет?
Сви се, осим мене, примакоше столу. У силини свој, убрзо карте показа и Порфирије, чу' се узвик...
Запуцкета шпорет, прхну зора и освјетли двориште, бјелину на боровима
и тујама, нечујну пјесму чистога неба. Разлиле се јутарње боје, одлепрша наша
прича, изгуби се као ноћ...К'о да мрачно било није.
Вријеме да се иде. Побједника нема у овој партији. Остали смо
кратких рукава, и без кеца уједно. Кораци нам одлучни, у хладном зимском јутру које наду носи,
скривену у њедрима, испод зимских јакни.
Оде још једна тура нашег земаљског битија. Прхну као птица, одлете
у прошлост. Архивирано дјело. Судилиште нелажно.
Засјаше шумадијски брежуљци. Просу се златна копрена преко
забрана, њива, шљивара. Само да нас не остави Господ Бог.
Опростили смо једни другима јер смо земаљски прах. Домаћин нас испрати, ми
ухватисмо кривину са сунчаног бријега.
