Владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке
.jpg)
Оно чему се човек нигда не би
ни надао, може му се десити у животу, путем којим би само прст по земљописној
карти повлачио, може га случај провести, места и пределе, које би само маштом
замишљао, може ненадно видети и у њима живети.
Промисао Божји, који нас води
стазом живота, недостижан је, путови су Његови
неиспитани. Сви људски планови
о будућности често су ваздушасте куле, које
непредвиђени случај у прах
може претворити. На раскршћима живота ми се
одлучујемо једним путем и не
слутећи, да нас промисао, који у обичном животу
случајем називамо, може натраг
вратити и другим правцем упутити. Умесно је
речено: човек предлаже а Бог
располаже.
Тако је случај, Провиђење или
Усуд мене једног дана изненадио том почашћу,
што ме је упутио у оне земље и
крајеве, у којима нисам ни помишљао, да ћу
икада бити. Земљиште на коме
сам се једнога дана обрео јесте Српско Приморје.
чувено је Приморје. Народ га
је дивно опевао и окитио најлепшим епитетима. У
свим стиховима о Приморју у
тој народној, као и доцније у уметничкој лирици,
изражена је само нежност и
симпатија. Мотиви народне љубави према Приморју
јаки су и оправдани. Њих ће
моћи разумети само онај, ко историјски проучи
значај и улогу Приморја и ко
је видео Приморје.
Свако место у Српском Приморју
кипти од сјајних успомена из давне и тамне
прошлости српскога робовања.
Ту је постојбина оних дичних српских витезова
ускока, од којих је дрхтала
Удбина, пиштале буле у харемима и стрепили
зулумћари чак до Стамбола. Ту
је кршно Сење, постојбина витешких Сењана:
Ивана и Тадије. Ту поносни
Котари. О, ко није чуо за Котаре. Како су они славни
у успоменама народним, како су
велики котарски сердари:
Кличе вила отуд с Велебита
Она виче у српске Котаре
У Котаре, у гнездо јунака;
Па дозива Јанковић Стојана
И сокола Смиљанић Илију,
Два сердара оба од Котара,
Двије љуте под каменом гује,
Од којих је Стамбол
пропиштао...
Или ко да се не сети од Задра
Тодора, кад дође у лепо место његовог живовања?
Заиста овако опеваним и
овековеченим витезима у народној поезији само је
оваква домовина и приличила.
Машта народна водила је чак и
његове највеће љубимце: Милоша и Марка"кроз Приморје покрај мора
сиња". Каква је то дивна слика морала бити, кад два побратима
појезде напоредо добре коње равним приморјем!
Ту је негде Марко и топузину бацио у море, а
народно предање вели, да је он на једном отоку заспао. Дугим сном Марко спава; народ
без слободе одавно погледа, да се он пробуди.
Слично оазама у пустињи,
ограђено и притешњено од источне стране кршевитим
и голим врлетима, чини
Приморје величанствен утисак на онога, ко га с мора
посматра. У осталом не зна се,
шта је лепше: посматрати море из Приморја или
Приморје с мора. Погледи
путника с пароброда, заморени од лутања по кршним и
једноставним грединама
далматинским, које се у веригама преплићу до краја
хоризонта, заустављају се
весело на бујном зеленилу украј мора.
Кршна је Далмација. Толико
кршна, да синовима својим тешко може да да
најпрече животне намирнице. У
усијаном камену, сем по мало лозе, мало ће друга
која корисна биљка наћи услова
за опстанак. Зато она упућује своје синове на
море, да тамо нађу оно, што им
она дати не може. И заиста, то море, некад
доброћудно некад сурово и
страшно, задовољава потребе свих оних који му се
обраћају. Оно храни приморца,
жртвујући му милионе својих становника, оно га и
хлади, кад га врели камен њему
од куће дотера. Но Приморци, врло често
незадовољни оним што им море
при обали може пружити, остављају родбину и
одлазе далеко предалеко, чак
на другу полу земље, у нови свет, у Америку и
Аустралију, само да би након
неколико година могли обрадовати своје код куће
извесном већом свотом тешко
зарађена новца.
И ако су они исте крви и
порекла с нама, ипак признати се мора, да се много
постојаније и лакше удаљују од
свога огњишта и свију својих милих и драгих,
него што то ми
њихова"сувоземна" браћа-и замислити можемо. Поћи у Америку
то је код приморског света
тако лака и брза замисао као на другом ком крају
Српства прећи пут од неколико
десетина километара.
