Владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке
.jpg)
Бивао сам више пута присутан, кад се по неки Приморац
растаје са својима и креће за Америку. То је призор, који не само гањава човека
онога момента кад га
гледа, него му потреса душу, кад год га се буде сетио. Ја
сам се детињски срдио на оне кршне и голе врлети, које овако немилосрдно одгоне
Приморца у даљину.
Док год махина не да глас за полазак, далеки намерник стоји
на обали са онима, који дођоше да га испрате. Он говори брзо и много,
понављајући заповести и упутства, којих се његови имају придржавати за време
његовог одсуства.
Не престаје, јер зна, да чим престане, његови пратиоци почеће
да испољавају своју тугу и наговештавају све оне црне слутње, што им на ум
долазе. А он је јунак, постојан и хладан. Кад писак махине огласи и последњи час
за полазак, онда он свија своје у загрљај, љуби их ватрено, и, нагло се
окрећући, улази у пароброд.
На сузе оца и мајке, младе љубе или својих рођака, које се
изливају као израз
туге, мало ће кад полазник одговорити. Одлази пароброд, а с
њим о, колико нада
и очекивања, колико неизвесности и страха!
Одлажење у Америку света приморског узима из године у
годину све већма маха.
То одлажење увећавају узроци, који, поред сиромаштине, чине
његов положај
безизлазним код дома. То су узроци: повећани порез, притисак
и стега,
намножавање, учестале неродне године и елементарне непогоде
и т. д. Пароброд
који сваког четрнаестог дана полази из Ријеке за Америку,
увек прима и по
неколико Срба, од разних крајева, а понајвише из Далмације, Херцеговине и
Род наш расејава се по беломе свету, нагнан сиромаштином и
силом својих
господара, остављајући своје огњиште, да се на њему други
насели и стварајући
могућности гадној верској и националној туђинској
пропаганди, којој подлегне и
понеки бедник, од оних који одлазе у туђину, не могући да
издржи све недаће и
тешкоће у борби за зарадом. Мало је таквих, тако мало, да
не вреди ово ни
помињати као факт, али износимо ово са стрепњом, да се број
њихов не повећа.
Цело је Приморје прекрасно, али у њему се ипак по лепоти,
као и по политичком
значају, особито издваја и као алем у царској круни блиста
српска Бока.
О дивна Боко! Стидим се о теби у прози писати, јер се бојим
помрачити ону
идеалну слику твоју, коју сам у души задржао. Ти убави
перивоје свега Српства,
само си поезије достојан! Бог је премного мудрости утрошио,
док је тебе створио.
Он, Творац, кад је видео земљу овако дивно саздану, мора да
је спустио пољубац
на њу; ја сам уверен, да је он на тебе пао, јер ти си га
најдостојнија.
Величанствена и мила Боко! Небо је твоје увек плаво, увек
јасно и чисто као душа, као карактер твојих дичних синова; ваздух је твој
нежан и благ, као што је питома и блага нарав деце твоје. Јединствена земљо у свету!
Заволео сам два пријатеља твоја: горда брда, која те закриљују од суровости
времена; она се издижу к небу, као да теже да све сунчеве зраке, сву
топлоту, сву светлост, сву милост неба прикупе и на теби зауставе; она те грле и
штите, да у те не продре ни један болесни зрак труле атмосвере окружене лажном
културом, која мори народ српски с друге стране њих; она одвраћају, дична Боко,
погледе твојих синова од развратне и жалосне позорнице, коју ти горди
титани посматрају свакодневно другим лицем својим, кад синови твоји у њих
погледају, они као да им показују другог пријатеља твога, који се пружа у
бескрај, надмећући се с небом у плаветнилу, прозрачности и некад у мирноћи а некад
у суровом гневу, показују на море, које у загрљају твојих предивних вртова и
перивоја мирно почива. Како је красан тај пријатељ твој! Ко ти на њему да
не позавиди? Он те храни и хлади, он те блажи и милује, запљускује лугове
твоје и несташно се игра са гранама наранџи и лимунова. Мила земљо лимунова и
наранџи!
Видео сам цело Приморје српско од Ријеке до Котора. Оно је
цело лепо и красно,
али је Бока најлепши и најкраснији део свега Приморја. Свет
који из Европе на
Јадранско море долази, зауставља се на првом месту,
мислећи, да се даље не
може лепшег места наћи, али Боку је Бог навлаш прикрио, од
радозналаца, тај
најубавији цвет од приморја, јер је њу искључиво за Србе
одредио.
На част свој Европи Абација, ти си српска, дична и поносна Боко!
На част свој Европи Абација, ти си српска, дична и поносна Боко!
Ти се не гордиш извештаченом лепотом, која је људским умом у људским рукама
саздана, не гордиш се вишеспратним замковима, које ће време
у прах претворити, нити шареним стазама и парковима, не гордиш се
привременим украсима нити трошним лепотама, за које су милиони новца
утрошени и безброј снага поштених и сиротних примораца саломљено као на другим
местима, дивљим по природи; не, твоја је гордост у величини богатства, у
обилатости царске раскоши, у елеганцији природе, чија је лепота у теби
превазишла све остале лепоте на свету.
Сва је Бока лепа, сваки је кутић њен за дивљење, али једно
је место најлепше,
једно је уточиште најсветије, на једноме неголемом простору
усредсредио је
Творац Света све лепоте природне. То место, тај мали Едем,
јесте манастир
Савина.
Један турски паша кад је рушећи и палећи српска села, ушао
и у Ђурђеве
Стубове, узвикнуо је престрављен: "Овде, је заиста
Бог!" Ја сам и нехотично
поновио те речи видевши ово српско приморско светилиште.
Ако игде на овој
грешној земљи има достојна места за становиште Бога, то је
заиста ова света
обитељ.
Не зна човек на чем свој поглед да заустави и чему прво да
се диви; да ли
раскошној околини из сред које се високо издиже кубе
манастирско, на коме се
златни крст, осветљен жарким приморским сунцем, прелива у
сјају и блиставости, да вам очи засени, да ли уметничкој изради манастира, да ли
богатству природе из окола или богатству украса и намештаја унутра; да ли
оним зеленим дубравама обраслим бором и кипарисом или лепим вртовима
лимунова и наранџи, ограђеним зеленилом бршљана а прошараним мирисним цвећем;
не зна се одакле је лепше све ово посматрати; с мора или са лепе рудине
манастирске, из далека или из близа, дању кад сунце позлати својим зрацима цео тај
мали рај земаљски или ноћу, при месечини, кад те тишина манастирска, лаки
шапат шумски у околу, тајанственост природе и величанство мора утврђује у
мишљењу, да над овим местом лебде херувими и серафими, који силазе с неба, да се
у ноћној тишини а у одсуству радозналих људи, наслађују ненадмашним лепотама
природним спојеним са уметношћу људском.
Ни један дан нисам пропустио а да нисам дошао овом светом
месту, било да се
надишем онога божанственога ваздуха или расхладим у
најчистијем и
најсвежијем зраку; да посматрам горде но и слободне планине Црне Горе, те
вечите стражаре, које надкриљују српску Боку и над њом
будно лебде и хране је;
да усхићен савршенством природне лепоте често понављам
стихове песника
владике:
О свевишњи Творче недостижни,
Створ ти слаби дела не прониче,
Само што се тобом усхићава!
Небројено пута, управо увек, кад год бих манастиру доходио,
осетио бих пријатност врлине гостољубља преосвећене браће, врлине,
коју нигде у свету не прати толика топлина и искреност, колико међу Србима у
прекрасној Боци.
Манастир Савина у томе погледу стоји на првоме месту не
само у Боци, него и у целоме Српству. Има ли тога Србина, који је у српско
Приморје долазио, поради лечења, љубопитства или иначе, а да није у најлепшој
успомени задржао предусретљивост братства манастира Савине? Црногорцима и херцеговцима, који се у читавим експедицијама крећу за Америку, последња
станица на српском земљишту јесте ова света обитељ, где окрепљени физички и
морално, утешени и поучени, примају од светих отаца благослов и заклињу се
пред лицем пресвете Богоматере, да ће и у далекој туђини остати верни своме
роду, вери и аманетним мислима Србиновим.
Стотине њих које неродни кршеви и елементарне непогоде
приморају да силазе у
Приморје и траже рада, налазе прво склониште у манастиру
Савини. Сиромаси и
убожјаци, који од милости добрих душа живе најрадије
свраћају у храм посвећен
Светој Госпођи, јер знају, да је то место избор милости,
који никада не пресушује,
извор утехе и љубави; знају, да кад су им свуда затворена
врата, овде ће их
Света Богомати примити у своје крило и убрисати им сузу
жалосницу, кад их
свуда предусрећу ледени погледи, овде ће се наћи душа.
