Осим њих, није било
пуно пуно добровољно присутних грађана (а и полицајци распоређени свуд унаоколо
су обесхрабривали радозналце и преусмеравали их у друге делове парка).
На први поглед је све
изгледало достојанствено и свечано: униформе, тамна одела, озбиљни изрази лица,
полагање венаца, државна химна, говор председника Србије, помињање јунаштва
српске војске од пре 100 година, добро озвучење, леп сунчан дан, диван амбијент
најлепшег београдског парка...
Али, нешто је ту недостајало.
Могли би, чак, да кажемо
да је било свега - осим оног најважнијег.
Као што мртвац или
воштана фигура споља личе на живог човека, а немају више никакве везе с њим,
тако је исто и ова свечаност имала много и (у исто време) није имала нимало
везе са "швајцарским Србином" Рајсом и свим оним што он уистину
представља у нашој историји.
Наиме, све је
деловало фалш. Као имитација живота, имитација државе, имитација поштовања,
имитација војске, имитација патриотизма, имитација суверености, имитација
озбиљности, имитација бриге за национални идентитет, имитација "за Србију
забринуте" друштвене елите, имитација наводне задивљености Рајсовим
примером... имитација свега што је ту тобоже и наизглед било присутно.
То је доказ да нам не
могу нимало, сами по себи, помоћи промењени и поново успостављени државни и
национални ритуали и симболи. Да ништа, без реалне обнове Отаџбине и јачања
српске идеје, не значи ни дуго нам забрањивана химна "Боже правде",
ни свечане униформе гардиста, ни родољубива реторика мртвог и празњикавог председничког
говора (нису му га лоше написали, али га је он без икаквих стварних, људских
емоција прочитао) - кад иза свега тога стоји трагикомична, рекао бих
"нушићевска" провалија између стварног стања ствари и свега оног овде
одглумљеног.
Не може се на лажи
бранити истина, нити на служењу злу градити добро.
Не може се на ропском
удвориштву заснивати идеал слободе, на издаји - оданост Отаџбини, на
кукавичлуку васпитавати јуначке генерације и на одбацивању свих српских и
православних идеала бранити идеали наше славне прошлости.
И што је најизвесније
- не може се у друштву без икаквог система вредности, заснованом на улизиштву,
корупцији и "гажењу преко лешева" величати и представљати најчаснији
и најдостојанственији човек епохе Великог рата.
Мислим,
"може", теоретски, али без икаквог озбиљнијег основа и аргумента за
то у реалности.То би било као када би свечани одбор у саставу: Хроми Даба, зли
вук из "Црвенкапе", вештица из "Ивице и Марице", Пепељугина
маћеха, Јуда Искариотски, потурице из "Горског венца" и репрезентација
"Жена у црном"... били задужени да достојно обележе Дан Христовог
рођења или, рецимо, Видовдан.
Привид истине увек
изгледа горе, мрачније и лажније него "чиста (неприкривена) лаж".
То је и опис свега
оног стварно најстрашнијег у нашој судбини.
05. јун 2014.
