Жене у
Црној Гори никако не стоје тако рђаво као што се разносило. Човек је војник и
гост у кући, а жена је домаћин; због тога на њих и пада већа брига и већи
посао. Оне знају да кућа не стоји на земљи, него на жени. Неуморно раде све
послове. Њихови мужеви знају их потпуно поштовати и уважавати: нико неће у
својој кући штогод наредити, а да о том и својој жени не јави и с њом се не
договори. Жена управља кућевним пословима. Црногорке су озбиљне, разборите,
вриједне, оштре и разговорне. Ниједне прекорне речи нико им не сме рећи. Пре ће
Црногорац прећутати и отрпети какву неповољну реч него Црногорка. Жене, које
рађају јунаке, нису робови ни у кући, ни на путу, ни на суду. Оне се свуда
поносито и јуначки држе. На своје оскудно стање нигда се не туже. Ако их когод
сажаљева, оне смешећи се одговоре: „А кад нам је боље од Косова било?“ – Жене у
Црној Гори, у сваком погледу, имају лепа права. То су старински обичаји, који
се држе као писани закони; писаних права може се рећи и да нема.
Свака
жена кад остане удова и хоће да се преуда, или у случају да се распусти са
мужем, добије из мужевљеве куће свој известан део, а то се зове „остојбина“.
Осим тога, жене имају свој особац,
што су саме стекле или донеле. Ако је то у новцу, оне дају под интерес, и с тим
саме управљају; муж јој се ништа не меша. То је њено. При смрти она то завешта
и остави коме хоће.
Чувени
правник Богићевић казивао ми је, да је у Црној Гори, више него игде, нашао
уобичајених права. Он је прилежно испитивао какви су обичаји при различитим
правним случајевима. Сам један сердар, који не зна ни читати ни писати,
одговорио му је на две хиљаде правних питања. Богишић се чудио како му сваки
јасно и одсечно на свако питање одговара, и како сваки уме да брани оно што му
каже. Суђење је јавно, више него јавно; јер
и они што дођу да гледе и да слушају могу погдешто рећи и објаснити.
Одломак из књиге Љубомира П. Ненадовића – О ЦРНОГОРЦИМА,
писма са Цетиња 1878. године
