Поштована Јелена Андрејевна,
Данас сам имао изненадну посјету! У град К. је допутовао мој ратни друг Трофим
Гаврилович, једна тако свијетла душа, моја звијезда у мучним рововима далеког
истока, мој сапатник пјесник, онај који слуша пулс „рањене планете“. Не
брините, нисмо пили, јер је Трофим заклети противник алкохола. Не знам да ли
сте читали његову „грмљавину“ против тог „порока свих порока“ – како га је он назвао.
Једна од његових теза је да „ако се овако настави, алкохол ће убити Русију и то
врло брзо“.
Шта нам се десило. У маленој крчми, гдје извољевам
ручати кад ми прилике допусте, присуствовали смо мучној сцени гдје убога жена
извлачи пијаног мужа који, обневидио од алкохола, не зна гдје се налази, и
запиткује све нас: Ко је та жена? Шта хоће од мене? Призор вриједан жаљења. И
све то уз присуство њихове дјечице, која одрпана, држећи се за руке, тихо плачу
гледајући потресно дешавање.
Трофим и ја смо изгубили апетит, ћутећи првих десет
минута испијали смо чај.
Поштовани Трофим Гаврилович ми је поклонио његову
збирку поезије која је прије мјесец дана печатана у Петровграду. Изузетног,
предивног наслова: Све је на свијету маленко, само је Русија велика! О, дивоте!
Напокон да се чује и родољубиви глас у овој свеопштој буци нихилизма и
самоодрицања. Трофиму сијају очи, као и онда на фронту, увијек пун живота и
приче о поштеном руском човјеку. Он воли своју отаџбину, он воли све Словене. И
рекао ми је: Ја сам, Владимире Николајевичу, непоправљиви панслависта. Сањам о
уједињеном словенском царству!
Шетали смо дуго поред морске обале, претресајући старе
успомене, благо полемишући о актуелним догађајима... Уљепшао ми је дан, тај
предиван изданак земље руске, и у мени покренуо гомилу идеја. „Ударио“ ме по
плећима и казао: Чекам, ал' нећу још дуго, издаје ме стрпљење! Чекам Ваше књиге
драги Владимире Николајевичу! Шта је то са Вама? Негдје сте посустали! Молим,
изговора нема, перо у руке, дани су хладни, биће још хладнији. Ваш таленат у
служби мајчице Русије. Изговоре не желим да чујем!
Отпутовао је још данас за Ростов. Вечерас ћу читати
његову књигу и пренијети Вам утиске.
Његова посјета је у мени пробудила чежњу за Вама и
Петровградом. Чини ми се да сам спреман за обоје! И за писање! Добар дух
изузетног Трофима Гавриловича ме покренуо из летаргије! Опростите што нисам
одговорио на Ваше посљедње писмо. Сувише је „јака“ та храна за мене у овом
тренутку. Не бих смио замислити како
додирујем Вашу руку, јер не знам да ли би ме то бацило у очајање или предивно
сањарење. Зато сам све то похранио у срцу, да сачека наш, дугоочекивани, сусрет.
Пишите ми, писаћу Вам...Као по заповјести, сваког дана
добијам по једно Ваше писмо. Надам се да је и код Вас исти случај.
Са жељом да коначно спојимо наше свјетове,
Ваш вјерни
Владимир Николајевич Врангел
