Поштована Јелена Андрејевна,
Обрадовало ме је Ваше потоње писмо и читав дан
размишљам о њему. Сада је већ дубока ноћ, а ниски облаци су прекрили небо изнад
града К. гдје проводим своје суморне дане. Шетали сте, размишљали о мојим
ријечима, упутили ми заиста предивно слово које само жена може написати. Жена
која разумије, и која као тиха вода, лагано и постепено долази до праведног
циља – а то је љубав!
Хладно је тамо код Вас, а ја бих учинио све да угријем
Ваше смрзнуте прсте...У праву сте, хладноћа бистри ум, мада сте крхки да се
тако олако препуштате ћудима зиме...Моје је писмо криво...Немојте без пријеке
потребе излазити, то Вас најискреније молим.
У овом свијету све је пролазно, али у овом свијету је
наша залога за вјечност. Пишете да је пролазност побједа. Сложио бих се са Вама,
додајући ријечи апостола да би добиле потпуни смисао (можда не
дословно цитирајући) : Добар рат ратовах, вјеру одржах... Пролазност овога
свијета је побједа за оне који воле, који страдају, који пате, који се
муче...Зато мене пјани Фјодор Михајлович, због тога се гнушам салона,
пријема, бљештавости, овосвјетске позорнице коју сам некада, у младости,
волио... Но, и тада, без обзира што сам био задојен свакојаким либерализмом и „новим
тенденцијама“, стално сам се враћао у убоге домове, сумњиве крчме, дијелио
своју душу са „маргиналцима“...и гле, постао сам и сам такав. Написали сте да се
плашим сопствене дубине, и има истине у тим ријечима. Ви са стране можете
боље проникнути у оно што ја, како Ви пишете, не желим да гледам .
Вјеровати људима је, заиста, тежак посао. По природи
ја сам лаковјеран, па ми то и није неки проблем. Ми смо позвани подражавати
нашег Господа Бога. Зато не смијемо шкртарити. Усамљеник који ништа нема (сматра да и то што има није
његово, већ Дар Божији) сем Љубави Божије, он ће са вјером изаћи у сусрет
сваком човјеку и неће се преиспитивати...Давно сам читао дивну приповјест о
једном монаху којег су опљачкали разбојници. Све су му узели из келије осим једне ствари (да ли је у питању био штап,
златник, не могу се сјетити, није ни важно) , он је трчао за њима вичући да
стану, да узму још и ову једну ствар коју су заборавили! Овај примјер треба
превести на духовно поље. Колико год се чинило тешко да нас је неко
повриједио, издао, емотивно покрао, у суштини тај „неко“ је, навластито, урадио
то самоме себи. Због тога ми треба да смо тужни, а не због нашег самољубља које
вапије на разне начине, па доводи и до тога да не треба вјеровати људима!
Знам да је све то тешко у пракси драга моја Јелена,
извори благодати су пресушили, зло се умножило, обмана је друштвени „шик“....али
горе главу, и ако ми не видимо, Бог зна да има још „Израиљаца који нису
приклонили кољена Ваалу“.
Знам да бих могао, поред Вас, вратити се мојем
изворном назначењу. Данашњи дан је био блистав и сјајан, и моја душа весела.
Ваше писмо обрадовало је моје срце, и скренуло пажњу да угледам свјетлост Ваше
душе. Радујем се данима који су пред нама...
Хвала Господу, данас нисам имао главобоље. Полковник
је отпутовао, исто тако и кнез. У самоћи
проводим вријеме. Можда ћу сутра одлучити, можда Вас изненадити одлуком да
допутујем, можда...
Повјеренице мојега сердца, добро сте примјетили да се
вртим у круг. Но, можда је и то боље него да тапкам у мјесту (премда се увијек
вратим на почетак – са правом сте написали). И мени се, понекад, учини да творим
Сизифову работу... У двоје ће све бити лакше, осјећам да Ваша племенита душа има кључеве за нека
моја, давно забрављена, врата. Ви их, већ сад, полако отварате, и мени се
указује свијет љепши од овог у којем тапкам већ годинама. Још нисам закорачио. Са Вама ћу направити прве кораке. И неће ме бити страх.
Са благодарношћу и чежњом јер смо раздвојени,
Вјерни Ваш,
Владимир Николајевич Врангел
