Драга Јелена
Андрејевна,
Нисам Вам писао
данима...Осјећам зебњу и страх у Вашим писмима. Бринули сте, а од мене ни
слова. Изненадићу Вас реченицом да сам ових дана писао, први пут послије толико
времена.
Кнез, по доласку
своме из Тамбовске губерније, није ми дао пуно времена: Поштовани Владимире
Николајевичу, молим вас да се спремите за врло кратко вријеме. Неизоставно,
неизоставно са мном путујете у село В. Не желим чути никакве ријечи. За пола
сата хоћу да Вас видим спремног.
Стављен пред
свршен чин, нисам имао излаза. Као што знате, никакве воље немам за било каква
путовања, излете...Но, испоставило се да је кнежева одлука била на правом
мјесту.
У селу В. кнез посједује
сасвим солидну кућу. У њој живи његов далеки рођак Серјожа Владимирович са
супругом. Нисам хтио улазити у њихове приватне послове и односе (мада сам доста
тога чуо, не својом вољом), тако да ћу у овом писму прескочити ту тему.
Углавном, сеоски ваздух и топлина тих простих, али срдачних људи су благотворно
дјеловали на мене. Осјећај фамилијарности и блискости је утоплио моје хладне
кости, и направио, непримјетно, љековит преображај у мојој души. Како је лијепо
кад човјек има породицу, ближњег свог...То се у селу В. јако осјећа. Или су
градови и лутања мене изуједали, или је, стварно, још само на селу остала она
права, чиста руска душа?
Могу Вам рећи и да
ми се апетит поправио. Првих дана ме, напросто, обузимао стид од моје
прождрљивости. Но, на лицу тих драгих сељака се оцртавала захвалност што
почитујем њихов дом и храну. Не претјерујем, били су одушевљени. Кнез ме прво
задиркивао видјећи моје устезање, говорећи једном приликом: Благословени мој
Владимире Николајевичу, па од Вас сам научио дивити се руском сељаку! Ви сада као да изигравате странца, лишени слободе, оне праве наше слободе и воље! Не
окрећите леђа, не ударајте шамар гостољубљу! Ах, ах, ко је то Вас промијенио?
Рат, жене, Москва, Петровград? Можда пијане ноћи или револуционарна мисао?
Код те реченице
сам га прекинуо погледом. Видјевши да је претјерао (са револуцијом) брзо је
звао: Марфа Ивановна, молим Вас, донесите још палачинки за мојег драгог
Владимира Николајевича! То Вам је, Марфа, чувени московски апетит! Апетит
пробуђеног пјесника!
Обрни, окрени, кнез
Никшин је био у праву. Село В. је пробудило апетит и ја сам, једне ноћи, почео писати.
Кроз то писање видјех да су сазрели услови за мој долазак у Петровград. Нема
потребе за одуговлачењима.
Овдје ћемо остати
још који дан. Морам Вам признати да сам одбио кнежев позив да идемо у лов.
Знате и сами да је мени крви преко главе. То слободно вријеме сам искористио за
писање. Не, не пишем као махнит, већ више суздржано. И то је за нови почетак
доста.
Знам да ћете се
радовати овом ненаданом обрту, јер Ви сте мој драгуљ, онај драгуљ из Светог
Писма, када човјек пронашавши га, прода све што има да би купио ту њиву гдје га је открио. Но,
ја сам још већи сретник. Нисам морао ни куповати, ни продавати! Ви сте дошли
као истински дар са Неба и оживјели моју умртвљену душу. Драга моја Јелена Андрејевна,
колико благости, среће, поуздања, музике, поезије има у Вашим очима! Да, замишљам
их често, а и оне ме често посјећују. Јутрос сам срећан, истински срећан и
захваљујем преслатком Исусу што Вас имам.
Не љутите се што
Вам нисам писао ових дана. Обећавам, писаћу Вам чешће чим се вратимо на морску
обалу. Овај пут у село В. је на моју велику ползу. Вјерујем, даће ми вјежество да ускоро дођем к Вама.
Остао сам Вам
дужан рецензију књиге драгог Трофима Гавриловича, но сада знате због чега.
Разговараћемо, разговараћемо мила моја у Петровграду о књизи, о свему! Жели,
о како жели душа да се храни с' вашим милим ликом. Осјећам да су дани наше
раздвојености на издисају. Осјећам, док
ми радост преплављује тијело и срце дрхти, ох како дрхти и од саме помисли да
ћу ускоро држати Ваш топли длан.
Моје срце сада је,
искључиво, Ваш заточник!
Вјерни Ваш,
Владимир
Николајевич Врангел
