Сатана, слично Навуходоносору, шаље своје слуге, да би
они принудили, човечанство да се поклони "златном телету", тачније
грубом дебелом телу, обученом у варљиву земну раскош. И ево већ сви народи на
земљи, повинујући му се, клањају се идолу телесном "уз громке звуке
музике". А да би се приклонили овом злу оне који су још остали верни,
злочинац тера "седам пута јаче" да наложе огњену пећ саблазни, и да
поквареним деловањем "савремене културе" узбуркају све људске
страсти. Тако ће се последњи Хришћани који савесно чувају целомудреност, заиста
уподобити тројици дечака у пећи вавилонској. Али и они ће само под покровом
благодати Божије успети да се сачувају од свепрождирућег пламена.
Шта се може рећи о „савременој култури“, која
преовладава у свету? Неки је савремени Оци директно називају „анти-културом“, „културом
распада, саморазорења. Непрекидно слушамо пароле које дижу хвалоспеве „култури
секса“, проглашавају „сексуалну слободу“, „слободну љубав“, па чак и „сексуалну
револуцију“. Чал су и наизглед „најцивилизованијњ“, „најкултурније“ нације
уверене да су коначно збациле средњовековно бреме тамног мрачњаштва и учиниле
корак ка новој, узвишенијој култури узајамних односа. Дошло се до задивљујућег
открића: показало се да је брак са једним партнером ( у моногамији) „реликт
прошлости“; да су уобичајени породични живот и породичне обавезе – „предрасуде“;
да је тежња да се обуздавају телесне пожуде: „опасне вежбе које могу да изазову
трауме“; скромност и стидљивост су назвали „комплексом инфериорности“, „против
кога се треба свим силама борити, чак се и обраћати за помоћ лекарима
психијатрима“; кретање у строгим оквирима пристојности сада сматрају „неслободом“,
„некомуникативношћу“, угушивање блудне пожуде ка ближњему, удаљавање од
безобзирности и опасне слободе у односима сматрају „заосталошћу“, „извештаченошћу“,
„дивљаштвом“ и скоро „шизофренијом“.
И гле, уђосмо у нову еру – „еру слободе“ – одасвуд се
чује: „Слобода!“, „Доле предрасуде!“, „Приближимо се природи!“, „Доле стид!“.
Жене и мушкарци, млади и они поодмаклих година, почињу да вежбају да гуше стид,
уче да погазе сваки вид скромности, које се више стиде него што су се раније
стидели порока, журе да што пре обечасте девственост или да је на сваки начин
сакрију и да се представе околини као искусни у љубави, као они који су се „наживели“.
Телевизија, новине, рекламе и уопште скоро свака реч и дело савремених људи
управљено је директно или индиректно ка греху сладострашћа. Савремени хумор,
досетке, разговори, садржаји уметничких дела, радост и туга, схватање
трагичности и среће у основи се врте управо око ове страсти – блуда.
Колико људи данас, свесни или несвесни своје кривице
учествују у распаљивању ове нове вавилонске пећи! Као да не знамо, колико је
погубно саблажњавати ближњег? Као да не памтимо Господње речи: "А који
саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да му се
објеси камен воденични о врат и да се баци у море" (Мк. 9, 42). Или:
"Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко
човјеку оном, кроз кога долази саблазан." (Мт. 18, 7)
Тешко свакој жени, која облачи нападну одећу, и таква
долази у друштво мушкараца! И зато жено, немој се самозаваравати: такви поступци
- када разголићујеш своје тело, или се утежеш у тесно припијену одећу, с жељом
да покажеш заводљивост своје фигуре, сигурни су знаци да се у теби угнездила
блудна страст, тежња да се у срцима мушкараца изазове сладострасна привлачност,
односно иста она саблазан због које ћеш страдати!
Овде можда и није реч увек о намери да се неко увуче у
грех, али то не умањује кривицу. Чак и тајно сладострашће, којем се несвесно
одајемо, исто је тако отровно за наше срце, а оно које се испољава у нашем
спољашњем понашању представља већ искушење, повод за спотицање наших ближњих,
отров који трује душе људи који нас окружују и зато није нимало безазлен грех.
Јер, Господ је рекао: "А ја вам кажем да је сваки који погледа на жену са
жељом већ учинио прељубу са њом у срцу своме" (Мт. 5, 28).
Може се и овако рећи: ти си жено излазила из куће у
еротски привлачној одећи, шетала си по граду полуразголићена, многима си
показала своју спољашњу лепоту, многи погледи су се сладили пријатношћу твоје
спољашњости. Е па знај, да си тога дана учинила са многима прељубу. И тешко
теби, јер су кроз тебе саблазни шетале улицом!
Кажу: "Врућина је! Загушљиво је!" И шта, зар
није могуће сашити широку лаку одећу, у којој је много свежије него у тесној
која чврсто стеже тело, а шира одећа и кожу штити од сунчаних зрака који нису
увек баш најкориснији. (Према подацима лекара, после летњих одмора, када хиљаде
људи ходају обнажени под сунчевим зрацима, нагло расте проценат онколошких
болести.) Уз то, лета су била врућа и пре сто, и двеста година, па се наши
преци нису усуђивали да ходају у шорцевима и купаћим гаћама ни по кући, а
камоли ван ње.
Нису жене због предрасуда у свим вековима и међу свим
културним народима покривале тело широком и дугачком одећом, а удате су криле
чак и косу од погледа других мушкараца. Једино најмрачнији народи, углавном
потомци Хама, нису знали овај ред (некако баш њихова (не)култура је у
двадесетом веку постала преовлађујућа у свету: савремена музика, плесови и
одећа, стил живота, и иста та секс - култура, зар све то није од паганских
афричких племена - директних потомака Хама?)
Није искомплексираност терала наше не тако давне
претке да се наклањају пред женском скромношћу, устезањем, стидљивошћу. Нису
одсуство културе и непросвећеност терале људе да црвене када се сумњало у
њихову честитост. Не, не ради се о овоме. Овде је реч о томе да је пало
човечанство постало лако подложно телесном сластољубљу, постало је врло
запаљиво овим чулним огњем.
Адам и Ева били су у рају наги и нису се стидели, али
су ова света невиност и чистота изгубљени кроз грех неверја и непослушности,
кршењем првог завета с Богом од стране првих људи. Све је у човеку постало
болесно, скверно, лишено светости, највећим делом непристојно. Као последица
ове изопачености јавио се стид и грижа савести, кроз осећај да нешто није у
реду, да је учињен прекршај, да се изгубила сопствена вредност. Огрубело тело
требало је сада да сакрије болест душе, а само тело које је узроковало
укорењивање страсти у души, требало је да прикрије одећа. "Одећа је
споменик грехопада" - сведочи светитељ Филарет Московски. Одећа је
својеврстан знак покајничке жалости, смирујући покров, погребни прекривач, који
подсећа да смо далеко од слободе, да немамо право да се опуштамо и пуштамо на
вољу својим жељама.
Обнаживање тела и раскалашна чулно понашање крије у
себи противљење Божијој вољи и представља супростављање епитимији коју је
човечанство заслужено добило (сетимо се кожне одеће у коју је Бог оденуо
прародитеље - Пост. 3, 21), представља непризнавање кривице, одбијање да се
види свој пад, увређеност, одрицање од смирења. Свако предано украшавање свога
тела, жеља да се привуче пажња и да се други наведу на наслађивање посматрањем
заносне лепоте, представља с духовне тачке гледишта безакоње, саблазан,
богопротивно дело, јер је супротно покајању. Још су апостоли заповедали:
"исто тако, и жене у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају
себе, не плетеницама, ни златом, ни бисерима, ни хаљинама скупоцјеним, него
добрим дјелима (1. Тим. 2, 9-10). "Ваше украшавање да не буде споља: у
плетењу косе и кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човјеку
срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа" (1. Петр. 3, 3-4).
Архимандрит Лазар( Абашидзе) – У ВАВИЛОНСКОЈ ПЕЋИ, о
греху блуда, издавач: Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине, Будва,
2013.
Наслов изворника: Архимандрит Лазарь (Абашидзе) – В ПЕЩИ
ВАВИЛОНСКОЙ Московское Подворье Свято-Троицкой
Лаврьи, 1998.
