.jpg)
Драга и једина моја Јелена Андрејевна,
Самоћа и преиспитивање у њој и Ваш је и мој крст.
Искушења су допуштена, иначе какав би ми рат, онда, ратовали? Да, искушења
најчешће долазе преко наших најмилијих и срце тада најјаче заболи. Но, ако у
том окршају и изађемо као страна која је поражена, поука је та која нас диже из
пепела, која нас васкрсава из мртвих.
Шетао сам. Био сам до морске обале и ту дочекао зору,
у ходу, са Вама у мислима. Избјегавам људе, тј. избјегавам духове који, по
мојој процјени, могу штетити. Људи као људи, забрављени у својим свакодневним
мукама и јадима, несвјесно, најчешће несвјесно, убадају са својим духом на много
рањива мјеста.
Можда сте у праву да моје тренутно „затворништво“ производи
супротан учинак. Из овог угла не могу то најбоље видјети, али морате разумјети
да је, послије московског бродолома, рата, потреса о којима врло добро знате,
моја душа исцрпљена, неодлучна, рањена. Зато бјежим у мрак своје клијети, не сметам
ником, нити било ко мене узнемирава (тако ми се чини, а знам да је то прелест).
Ви сте једина моја надежда но, понекад то не разумијете. Дајем Вам за право када се љутите, јер Ви хоћете да
ми пружите све (то истински у себи осјећате) док се ја понашам, понекад, прекомјерно на одстојању или недовољно заинтересован.
Морате научити да живите са тим. Све ће то једног дана
доћи на своје. Оно што сам посијао морам пожњети. Жетва долази за Вас у
неповољном тренутку. За мене, опет, у добар час! Јер боље сада, него на оном
свијету. Нека се сада разбистри све, нека ова моја унутрашња борба буде у самоћи,
у овоме граду у којем су људи постали сјенке, аутомати. Јер они гризу драга
моја Јелена Андрејевна, љупка моја кнегиње, они као вампири сишу енергију,
непримјетно, али болно! Да, да, неупоредиво мање него у Москви ономад. Оно је
била борба двоје људи, а ово је напад свјетине, свјетског духа који не спава,
који „као лав риче мотрећи кога ће прождријети“.
Ви кажете – Владимире Николајевичу Ви сте мушкарац,
Ви одлучите (а дајете свој приједлог како да одлучим). И ја ћу поступити управо
по вашем добром приједлогу из два разлога. Први је што Вас бескрајно цијеним, и
волим Ваша разложна расуђивања, а други разлог је тај што сам уморан Јелена,
јако уморан...док дани пролазе, мељу и захтијевају од нас свакодневне одлуке.
Вријеме ме хвата у раскораку, а њега је све мање. Боље плаћати сваки дан по
мало, него одједном на гомили. Но, ја бјежим и сакривам се од било какве
одговорности из тог другог, горе
споменутог разлога.
Да имам снаге друговао бих, управо сада, са поездом и
дошао к' Вама. Но, ја ћу се завући под покривач и тако провести још један дан,
исцрпљен и неодлучан.
Патња и безизлаз су два моја пратиоца. Ви се својски
трудите да ме одвојите од тог друштва. Надам се да ћете успјети, јер сам ја у
оваквом стању немоћан.
Господ нека Вас укријепи,
Вјерни Ваш,
Владимир Николајевич Врангел
