Војо Мистовић - Киша (осмо писмо)

Поштована Јелена Андрејевна,
Овдје већ данима пада киша, оловно небо притиска душу и крик се често чује у осами, док кишне капи ударају по симсу.
Чувао сам се од вотке ових дана, али чим је полковник допутовао, пребирајући по његовим доживљајима, мало по мало испили смо боцу. Зато је данашњи дан страшан, празнина је обузела и тијело и душу, на површину излази (као и увијек у таквој прилици) стара заклетва: Не, ја више нећу пити! Али то није кајање, то је раскајање Јудино!
Не би се такав удес могао назвати потребом за алкохолом, чак ми се и гади његов вкус, већ потребом за бијегом. Тај бијег траје неколико сати и када се человјек пробуди из тог бунила схвати да је отишао уназад, да ту бијега није ни било, чак му се исти алкохол подсмијева и изругује те прави, од оног који је створен по слици и прилици Божијој, лутку чије конопце вуку нечисте силе.
Зато ме данас лове суморне мисли, и ја сам им се начисто предао. Једна од таквих је да не могу наћи смисао и сврху својег постојања. Следећа је: узалудност сопственог житија, онда, бљутавост сопствене личности...и све тако у круг.

Слушао сам кишу цијели дан и сјетио се дјетињства, оног осјећаја док напољу бијесни невријеме, дјетињег осјећаја сигурности топлог дома, заштите...Понекад се сјетим осмјеха мојих родитеља, када би ријетко, ох како је то било ријетко, сви заједно сјели за трпезом и ручали...Тада би  сви били сретни. Давно прохујало вријеме...И заиста, заиста је таквих тренутака у мом животу било мало. Кад добро размислим, њих је било само у дјетињству.

Хтио сам Вам писати о киши, чак сам све то замислио као неки трактат! Духовна празнина је то спријечила, забрањивала ми ријечи, осујећивала мисао, тако да сам на крају пао као покошен.
Ударају громови у даљини, пала је ноћ и у души се, неопажено, увукао страх. Самоћа сада постаје несносна. Бројим минуте загледан у ништавило. Чудна је приморска зима, често, често подсјети на тугу јесени када се све гаси, привидно умире. Смрт је неминовност и свакога дана та лекција нам је пред очима. Вријеме пролази и ми са њим, а дјела, дјела су ништавна, вриједна презира. Ангели неће имати ништа на митарствима када буду бранили моју душу од бјесова. И то је вриједно плакања. Само што ја немам суза...

Господ ми није дао смерт у рату, и кад боље размислим то би било јефтино искупљење за мој рђави и недјелатни живот. У игри је и даље вријеме за покајање којег немарно трошим, а знам да и Божијем дуготрпљењу постоји конец.
Зато сте Ви моја утјеха поштована Јелена, јер је суштаство свјазе двоје људи да се буде бољи човјек, ту труд излази на видјело. Труду је потребита сила да га покрене, а та сила будите Ви, да гледајући Вас из овог мог понора почнем се пењати ка свјетлости.

Надање сте моје,
Вјерни Ваш,
Владимир Николајевич Врангел