САН
У подневној јари,
на тлу Дагестана,
Са метком сред
груди ја затворих очи.
А све се још пуши
дубока ми рана,
Док крв се из мене
у капима точи.
Сам лежах у песку
сред вреле долине;
Збијено ми стење у
погледу сја:
Опрљило сунце руб
жуте планине,
Па жеже и мене —
но мртав сам ја.
И усних тад гозбу
у родноме крају
Где радосно пламти
у огњима цела;
Мед' женама
младим, у цвећу и сјају,
Да весела прича о
мени се прела.
Ал' једна је тамо
ван прича тих била
И седела сама са
мишљу дубоком,
И шта ли је само
та лепојка снила,
Кад туга јој тако
испуњава око;
Да, она је снила
сад кут Дагестана,
Леш знани што лежи
за пшеничном стазом:
Сред груди му дими
и црни се рана,
А крв му се точи
све хладнијим млазом.
Са
тугом гледам живот нашег поколења!
Будућност
му је празна, ил' се мутно сиви,
Под
бременом од сумњи, мучних откровења,
У
нераду ће оно старост да доживи.
Још
колевка нас пребогато спаја
С
очевим грешкама и кошмаром у глави,
Живот
нас мучи већ, ко равни пут без краја,
Ко
гошћење на туђој слави.
За
зло и добро срамно равнодушним,
Пре
боја, жеља за бој ће нам спласти;
Према
опасности срамно малодушни,
И
робље презрено смо испред власти.
Тако
и сухи плод кад рано зрети почне,
Око,
ни укус не радује нам, јадан,
Мед'
цветовима виси ко сироче,
И
час лепоте за њих - њему је час пада!
Исушили
смо ум од науке бесплодне,
Кријући,
ко да их од ближњих треба спасти,
Најлепше
наде наше, гласове благородне
Неверовањем
исмејаних страсти.
Једва
се дотицасмо задовољства чаше,
Ал'
снага младићка нам увену пре рока;
У
сваком задовољству, ситости се плашећ,
Занавек
остајасмо без најлепшег сока.
Нас
снови уметности, песничка саздања
Не
освајају својом слатком снагом;
Ми
жудно чувамо остатке осећања -
Зарито
шкртошћу и некорисно благо.
Ми
тако мрзимо и волимо случајно,
Не
жртвујућ за мржњу нити љубав, само,
У
души осећамо нешто хладно тајно
И
кад се ватри крви дамо.
Забаве
предака нам сјајне душа неће,
Наивну
развратност што иде са тим добом;
И
журимо у гроб без славе и без среће,
Гледајућ
с подсмехом за собом.
У
суморној тој маси која се не памти
Без
трага ћемо отићи са света бела,
Не
бацивши у вечност ни мисао што пламти,
Ни
генијално започетог дела.
И
прах наш строгошћу ће судије и грађанина
Увредити
потомак презриво, са једом,
Подсмехом
горким превареног сина
Пропалом
родитељу седом.
