Драга моја Јелена
Андрејевна,
Полковник Бездетко
је донио неколико журнала из Москве и Петрограда. Ах, шта се све данас пише и
објављује. Каква поплава свега и свачега! Не могу пронаћи праву ријеч, а думао
сам цијелу ноћ како бих то назвао. Полако нас односи западњачка ријека. Боже,
шта ће бити са нашом родином? Као и у граду К. ових дана, тако су се над нашом
отаџбином навукли тамни облаци...Не, ово не може испасти на добро. Свуда
мишљења, свуда рјешења, свуда покрети и преокрети, а у свему притајена мерзост
према руском човјеку и Русији уопште.
То мржња покреће
према свему руском, а најупорнији и најгласнији су управо Руси, и то они Руси
који су изгубили сваки додир са народом. Они га презиру, не познају га, гледају
га са висине и намећу му рјешења, и то каква рјешења! Од тих њихових идеја се
јежи кожа, студен поробљава душу.
Свједоци смо једне
пропале револуције. Пропала је, али ко нам може гарантовати да наши западни
непријатељи неће опет зарити нож у руско срце, онај нож који покреће брата на
брата... Писаћу, неизоставно ћу писати, борићу се пером колико могу, али шта
ако буде таква прилика да ћу морати узети пушку и пуцати? Лако је било у нашем
рату са Јапаном, гинули смо за матушку нашу, а за кога ћу гинути ако окренемо
мач једни на друге? Московски и петроградски журнали су пуни тих мачева. Осјећа
се крв у ваздуху, многи су је жељни.
Опростите ми мила
моја кнегиње што сам Вашу пажњу усмјерио на ово питање. Још само кратко ћу
писати о томе. Добио сам писмо од уваженог Трофима Гавриловича. Он ме позива да
устанем у одбрану идеје панславизма за један петроградски часопис (он већ
увелико полемише са извјесним кружоцима). Ваистину то је племенита идеја,
премда сам суздржан према њој пратећи сву ову збрку која се дешава код нас.
Европа је у котлу, у великом немиру. Мрачне силе припремају велика страдања. Не
треба бити пророк, само треба гледати. Све те модерне и шик идеје које смо
преузели полако нам се обијају о главу.
Племству је плавља француска ријека или швајцарски поток од нашег Дона, Москве...Русија
још увијек има снаге човјечанству понудити најплеменитију идеју и пружити му
спас! Али ја дрхтим од ријечи Оца Јована које су истински пророчке (мада су сва
пророчанства условна, сјетите се само пророка Јоне и Ниниве): Руско царство се
клати, и пашће!
Хтио бих помоћи
драгом Трофиму Гавриловичу јер је заточник једне племените идеје, и он гори за
њу! Ја то знам, он је цијелог себе предао свесловенском удесу. Моја идеја је да
прво спашавамо Русију, јер без матушке и Словени ће пропасти, то је толико
извјесно и очигледно.
Моја
многопоштована Јелена Андрејевна, одвеле су ме мисли у другом правцу, а ја
биједник ни да питам како сте, да ли се веселите предстојећем путу за
Москву...Знам да ми нећете замјерити, али ово писмо много говори о мојој
себичности. Можда ће породити бојазан да Вам се нећу свецијело предати кад
будем дошао, да ће ме однијети бура великих идеја и дешавања, бура мојег
ништавног литерарног израза...Већ видим Вашу реакцију на моју потоњу ријеч и
чујем Ваш уздах како стајете у одбрану мојег писанија. Заведе ме самокритика,
али не заборавите, због ње је Пушкин наш највећи поета. Он се сурово
обрачунавао са својим пјесмама, брусио их је, био немилосрдан према сопственом
дјелу! Такав гениј нам треба у овим суморним данима, јер је он указао на пут,
пут руске народне душе! Ако се одвојимо од народа неизоставно постајемо грана
која се суши и у огањ баца. Али, добра моја, данашњи интелектуални нараштај не
мари за Александра Сергејевича, и зато је моја душа тужна...
Пишите ми кад
допутујете у Москву, пишите ми о свему. Занимају ме Ваши утисци. Увијек научим
нешто ново из Ваших писама, и сваки пут се обрадујем тананости женске душе и
осјећања. Само је велика љубав могла породити тако изврсног човјековог
помоћника - дружбеницу, дати човјеку утјеху на овом пролазном земаљском шару.
Зато кличем: Хвала ти Господе што си створио жену!
Хвала ти Господе и
чувај моју Јелену Андрејевну.
Мила моја, управо
долазе кнез Никшин и полковник Бездетко. Очекује ме изузетан патриотски
разговор са њима (још јуче смо утаничили овај наш састанак). Не брините, вотку
нећемо пити.
Неизоставно ћу писати и слати писма на Вашу
московску адресу.
Ангели Божији нека
Вас закриле,
Вјерни Ваш,
Владимир Николајевич
Врангел
