Поштована Јелена
Андрејевна,
Тражимо, тражимо правду
свуда око нас, гдје се изгубила та правда? Жедни смо правде, дајте нам је! Сви
одреда тако кличемо, апсолутно убјеждени у сопствену истинитост, јер за Бога
милога, наша идеја је најпреча, наши су путеви најравнији, наш циљ је изнад
свега!
Душом хрлећи као у
неки бездан, зар тако не запостављамо ближње своје, одмотавајући из најљепшег паковања себичну улогу
своју, представљајући је као сасвим нову? Можда је у основи свега неповјерење?
Како ћемо онда вјеровати једни другима ако зидамо на том темељу непостојаности?
Чему онда узвишене ријечи, разговори, теме, чему онда и сама нада да ћемо се
једног дана гледати лицем у лице, кад је та нада у почетку накриво насађена?
Можда ми не
пружамо руку једно другом, већ се мјесецима играмо. Ах, како бих волио да се
играмо као дјеца, али не, ово је врста другачије игре, оне одрасле, која
најчешће повређује обје стране.
Зато сам увијек
против дугих, дугих разговора јер многоглагољивост породи ријечи које не стоје
у истини. Не, ја не кажем да је то лаж, изречена у самом почетку, не. Више је
то истинско намјереније, а вријеме га покаже као неистину. Зато не треба ни
обећавати, јер нас наша природа, ах, та наша пала природа, врло лако превари.
Обећања некако заморе, поготово у овом нашем случају.
Тражите љубав
кнегињице моја, па ко то данас не тражи! Свима су уста пуна љубави.
Љубав се не добија
калкулантством, љубав се задобија (можда је прикладнији израз „осваја“-
оставићу оба) пруженом руком, а пружена рука то је већ хармонија духа. Рачунање
је смртни непријатељ „Химне љубави“ светог апостола Павла.
И зато су на први
поглед наше препреке отрцане, баналне, али само на први поглед. Ви кличете Ut
ameris, ama! Зар
та очекивана награда и наметнути императив узајамности могу бити предуслови
било какве љубави? Љубав не очекује награду, јер да јој је то смисао негирала
би саму себе, тј. више се не би звала љубав, већ би јој могли наћи неки
прикладнији трговачки израз.
Рецимо да сам био
најсрећнији када сам обијао туђе прагове, када ми је небо било покривач...Тада,
о тада ја сам срео нелицемјерну човјечију љубав. Тај удес (који није био
временски кратак, већ напротив) је мене научио, боље да се изразим: отворио ми
једну стварност коју до тада нисам примјећивао. Видио сам да Бог и даље хода
међу људима, љубав која сија у пуном сјају! Радостан, и дан данас радостан јер
она постоји у нашем народу. Зато имам наду, имам и вјеру.
Ви данас путујете.
Ово писмо ће Вас сачекати по повратку у Петроград. Сутра очекујем грофа
Добровољског који је допутовао из иностранства. Провешћемо заједно дан, можда
одемо и до Дебељцевих. Марина Фјодоровна прави одличан пунч, па да уз
стомакоугодије претресамо европска збивања (Il est
magnifique! –
узвикнули би наши либерали).
У нади да ће Вам
пут протећи без потешкоћа,
Вјерни Ваш,
Владимир
Николајевич Врангел
