Поштована Јелена Андрејевна,
Примио сам Ваше потоње писмо. Очигледно је да ме нисте у потпуности разумјели. О овој теми већ сам писао у претходним писмима (сјећате се када сам спомињао монаха који је трчао за лоповима), али ни она, изгледа, нису схваћена на прави начин. То, нипошто, не значи да између нас постоји зид неразумјевања, већ, као што сте добро примјетили, свако има своје виђење љубави.
У наставку те реченице сте написали: ... и то је добро јер смо сви индивидуе за себе, добро је јер бар знамо шта желимо и чему се надамо. Са овим наставком никако се не бих могао сложити. Ево и зашто, Господ Бог је сваког човјека створио, и даље ствара (у садејству са људима – ето колика је част човјекова које нисмо свјесни у потпуности) као личност непоновљиву. Хајде да је назовемо индивидуом како сте се Ви изразили, али драга кнегињице ми нисмо створени за себе, управо супротно, створени смо за заједничарење, за саборност. Сјетите се моје мисли из претходног писма о „себичној улози својој“. Сјетите се ријечи светог апостола Павла: Не живим више ја, већ Христос у мени! Ето у једној реченици цијелог закона љубави.
Јер тражећи наш ситни циљ, из видокруга нам нестаје суштаство, и онда остајемо без оба, јер нема првог без другог. Кад стремимо другоме тј. Христовом закону љубави Бог, који је шчедар, нам даје и оно шта ми иштемо – али га не даје онако како смо ми замислили, јер је тај наш циљ, уопштено говорећи, себичан, већ нам га даје у пуноти. Ми се не трудимо у Славу Божију, већ се трудимо за нашу славу, и због тога пропадају све наде, не добијамо љубав, зато смо и разочарани у људе и у оно што нам се дешава. Онај који дела у Славу Божију, тај љуби све, не тражи славу људску. Зар не знате да има бракова у којима су супружници, послије првог заљубљеног заноса, охладили сердца једно према другом, али да трудом, трпљењем, смирењем, молитвом једног од супружника (или обоје, свеједно) су стали на пут љубави, те се створила тајанствена свјаза (боље рећи: повратила) јер је Христос посреди њих. И ту више нема „индивидуа“! Зар није брак света тајна?
Ви пишете: „Кажете, да не волите дуге конверзације, како онда упознати особу према којој осјећамо неку емоцију? Воли се оно што се познаје и познаје се оно што се воли. Може ли се нацртати љубав? Могу ли се емоције писати и брисати? Тражити љубав је сулудо, она се сама деси или се не деси. Ако мене питате, рећи ћу Вам да се љубав може само осјетити. Могу се ријечи у реченице склапати, могу се о љубави и писати пјесме, ал' пером и ријечима, вољети се не може и не смије“.
Драга кнегињо, Ви сте моју тврдњу истргли из једног и ставили у други оквир. То је, на жалост, знак да нисте схватили на прави начин моје ријечи. Не ликујем, ал' зар вријеме није показало да је моја ријеч из прошлога писма истинита? (Тамо се радило о темељу, о обећањима, и о намјеренију)
Но, да одговорим и у вашем контексту. Зар је „дуга конверзација“ гарантовано боља за познање човјека од краће, сажетије? Зар је „конверзација“ сама по себи гарант било каквог упознавања? Познајемо ли ми сами себе довољно? Па, сами сте рекли да Ви видите у мени неке врлине које ја сам нисам свјестан.
Написао сам у прошлом писму „да се љубав осваја“. Зар то није нека врста потраге? Чекајући да се нешто деси или не деси ми себе стављамо у равнодушан положај, постајемо ни врући ни хладни, и као такви сами себе изопштавамо из саме идеје љубави, а камоли заједничарења у љубави.
Потоња реченица у цитираном пасусу је на мене оставила поразан утисак. Кажете, ал' пером и ријечима, вољети се не може и не смије. Зар Вама ја да објашњавам да је друго лице Свете Тројице, Господ и Бог наш Исус Христос, Ријеч Божија? Да је Господ ријечју створио све? Зар ми нисмо словесна бића? Зар ми нисмо, на крају крајева, Словени? Јесу ли ова наша писма својеврсна љубав? Знате ли колико је Пушкин крварио док је писао? Да ли су његове поеме без љубави? Је ли перо светих апостола било лишено љубави? Зар нису те „ријечи воде живе“ које је Господ дао кроз њих, сама љубав?
Како је Ваша горња тврдња далеко од оног што сте написали у истом писму, цитирам: Љубав се у срцу рађа и само из њега долази. Љубав није обавеза и није морање, љубав је слобода и смисао живота. Кнегињице, из Вашег текста се види да сте на распећу, да сте у својеврсној борби. То је добро, јер се само у борби може избрусити истина која нам је свима пријеко потребна.
(О Вашој реченици: Воли се оно што се познаје и познаје се оно што се воли, писаћу другом приликом.)
Читао сам више пута следеће Ваше реченице: Постоје жене које су нечије и постоји Она која је своја. Њу не можеш да поседујеш јер љубав није само узимање него је и давање.
Постоје жене које су слободне и постоји Она која је сама по себи слобода. Њу не можеш и не смијеш везати за себе. Она је као вјетар, осјетиш све, али га не можеш везати и не можеш му мијењати правац. Она је правда и повјерење. Постоје жене за које се умире и постоји Она за коју се живи.
Добра моја Јелена Андрејевна, ове ријечи ни сама Клара Цеткин (или Роза Луксембург) не би боље срочила! Из њих извире тај „први неспоразум“ који се догодио у рају, и та вјечита тежња да жена, без обзира на Истину, буде глава. Или да, макар, буде равноправна! Но, чим постане „равноправна“ (по женскоме умовању), она ваистину постаје глава! И ето нереда! Муж је глава жени, то је закон који је установио Бог, и важиће до другог и славног доласка Сина Божијег (Јер у вјечности нит' се жене нит' удају, већ живе као ангели Божији на небу).
Наравно, људи у своме безумљу могу прогласити „равноправност“ (а то ће бити почетак краја), људи могу прогласити, на крају крајева, и да нема Бога, ал' то не мијења чињеницу да Он постоји.
Ви постављате „Ону“ за идеал, постављате је на пиједестал правде, слободе и повјерења! „Она“ постаје идол за који се живи! По Вама „Она“ је испред свега, изнад саме истине! Па зар то није гордост драга моја кнегињице? Зар гордост није одсуство љубави?
Па самом тврдњом да је „она своја“ потирете Ваше ријечи да „љубав није само узимање него је и давање“ (Љубав је кнегињице дар Божији! Џабе сте је добили, џабе је дајте! Узимање се не спомиње – то је хладна рационалистичка поставка „узми-даји“ западних прелесних умовања).
Реците ми, зашто би човјеку требала жена коју „не можеш и не смијеш везати за себе“ ? Ова реченица устаје против установе брака, против Божијег закона, као и сав пасус уосталом. Видим кнегињо да су и до Вас допрла либерална, социјалистичка, „напредна“ умовања.
Зар би Господ васпоставио такав поредак у коме је жена понижена, попљувана, робиња? Заборављате да је Господ љубав, и да је у епитимији коју је наложио због нашега преступљенија опет љубав и старање за своје створење? Но, канда је овај „напредни вијек“ мудрији од самог Створитеља.
Ево због чега се свијет ближи крају, због тих и таквих стремљења сердца, а та стремљења свакако нису љубав, већ нашаптавања мрзитеља рода људског који је својим безбожним идејама затровао свијет. Ми сигурно клизимо ка пропасти, и пристиже невоља каква није била на земљи. У Едему је змија казала прародитељима:„Бићете као богови", па су они повјеровали, а сада, сада ми неопозиво тврдимо да смо богови!
Кнегиње, мој први брак је пропао због таквог себичног стремљења које нема везе са нашим народним духом, са нашим слатким православљем, са истинским суштаством односа двоје људи, односа којег је Света Русија гајила вјековима!
Таква мисао уништава и уништаваће породицу, и нека нам је свима Бог на помоћи.
Завршавам ово писаније док се у прозору огледа зора која ће, најављујући нови дан, недвосмислено потврдити Божије старање о нама.
Нека нам Господ да мудрости, и Вама и мени, да како избјегнемо лукаве замке, напредујући и омекшавајући своје сердце, љубећи једни друге онако како је заповиједио.
Вјерни Ваш,
Владимир Николајевич Врангел
