Поштована Јелена
Андрејевна,
Мислим да се
вртимо у круг по питању љубави. Заиста, у Вашем претходном писму има изузетних
мисли које грију душу. Но, увијек се враћате на питање времена које се своди на
принцип узимања-давања. Ја тај принцип не признајем, јер он негира саму идеју
љубави. Ако већ „губимо“ вријеме са ко зна каквим људима, у испразним
разговорима, у путовању из мјеста у мјесто, онда је боље да се затворимо у
неки манастир и посветимо покајању! То је најсветија људска дужност, очистити
срце.
Не, ја не могу
гледати као Ви на „вријеме“. Не дајем сам себи опроштај за бесциљно траћење сопственог живота, већ напротив, али не желим гајити било какав однос по том
принципу.
„Драги Максиме
Семјоновичу поклонила сам Вам вријеме, очекујем да ова три сата узвратите
следећом приликом када изволите доћи у наш дом“- рече грофица Смоленскаја. Максим
Семјонович се наклони, уписа обавезу, пресрећан што ће имати прилику узвратити
љубав истом мјером.
Видите како то
испразно изгледа. Са овим ћу закључити тему.
Главобоље су се
вратиле, па ћу се са крајњим напором осврнути само на један ваш пасус, цитирам:
Не волиш ти неког због њега, него због себе. Дајући
жени љубав, не можете јој узети слободу. Не да не можете, него никако не смијете.
Ако се усудите и дрзнете то да учините, ви сте у старту изгубили и њу и сву
њену љубав. Неће вас вољети, можда ће вас се бојати, можда ће дрхтати пред вама
и вашим гласом, али не из страсти него из страха. Биће као птица у кавезу,
којој дајете храну и воду, а узимате јој небо. Вама ће то бити љубав, а да ли
ће то бити и њој? Не, неће. Неће, јер љубав је највећа слобода која постоји. За
љубав морате дати љубав, само тако и никако другачије. У Господу су двоје
једно, ту нема подјеле, на њега и њу. Љубав није ствар па да је купујете, она
нема цијену. Љубав нас чини живима, не тргујте са њом, живите је!
Опет се враћамо на
„себичну улогу своју“; ако је смисао да волим „због себе“ каква ми је онда плата (пошто казујете да не тргујем,
већ да живим)? Да ли је то суштаство љубави, било какве љубави? Зар то није
себичност и одузимање слободе вољеном бићу? Вољети „због себе“ уопште није
љубав, то је себичност, прије бих рекао нискост! Правилно казујете да су у Господу
двоје једно; ако је тако, пустите принципе око за око, зуб за зуб, то је
кнегињице стари завјет, то је вријеме неповратно прошло! Сама поставка да „за
љубав морате дати љубав" руши љубав, све што је под морањем нити је слобода,
нити је љубав. Управо Ви са тим „морањем“ стављате љубав у сферу трговине, за
коју сам ја оптужен!
Питање саме
слободе потпуно другачије доживљавамо. Ви не знате да женска слобода
најјасније сија у извршавању Божијих заповјести. Но, очигледно доживљавате заповјест
„да је муж глава жени“ као неки тлачитељски однос у коме је жена робиња, „птица
у кавезу“ и томе слично. У том Божијему промислу жена налази своје право
мјесто, сврху и испуњење. Морате се, већ једном, помирити са тим да је Адам
старији од Еве, да је жена „слабији сасуд“. Јер ваше виђење женске слободе
неповратно ставља жену у ланце и окива је.
Поштовањем заповјести се долази до
праве љубави и слободе.
Ви се никада
нећете покорити своме мужу, јер Ви увијек морате изгурати своје! За Вас договор
(не наметање рјешења) је недопустив, ако не бива онако како сте Ви замислили.
Зато рачунате вријеме, због тога „дај ми-даћу ти“, због тога сте, на крају
крајева, сами. Не желите да се покорите. Као и у Еви, и у Вама је револуција,
зато умујете тако погрешно о слободи, јер није слобода оно за шта је Ви
сматрате.
Главобоља је све
јача и заиста немам снаге одговарати на још нека становишта из Вашег писма. Све
ме ово прилично растужило. Вјерујте, не градим себе праведником, моја душа је
пуна свакојаког смрада и отрова, мој жизн је велико безумље, али да нема
свјетла истине неповратно бих био изгубљен. Зато је сиромаштво диван лијек,
глад такође. Смирава, очишћује, окрепљује, и човјек може, помоћу те медицине, назријети
себе у каквој-таквој истини (далеко сам од чистог духовног расуђивања, али се
двери истине, ипак, мало отварају. Она је болна, али даје мир). Ту гордост
излази наглавачке кроз окно.
Отишао је још
један поезд за Петроград. Његова сирена ме подсјетила на давно желаније.
Ангели Божији нека
Вас закриле,
Вјерни Ваш,
Владимир
Николајевич Врангел
