Поштована Јелена
Андрејевна,
Кажете да „ми не видимо ствари онакве какве оне јесу,
већ какви смо ми“. У нашем случају сложићу се са првим дијелом реченице,
јер заиста, ја у овој тужној самоћи (гдје очекујем да ме „поведе“ било какав
догађај) рањеног сердца (а за то нисте криви Ви) и под великим притиском
главобоље вјероватно гријешим у одређеним питањима, и не видим ствари какве оне, ваистину, јесу. Уз то можемо додати и ову раздвојеност, и на крају
крајева (можда и на почетку почетака) слабо познавање Вас као личности.
Али, Вас заиста не
гледам кроз призму своје душе, јер да тако посматрам сигурно бих Вас одгурнуо,
јер је моја душа пећина разбојничка, неспремна за било какво добро.
Ми не можемо знати
све, поготово најскривеније ризнице сердца. Сматрам да човјек није коначно
утемељен ни у добру ни у злу, већ има слободу како ће делати. И патња, ах та
патња. Наш народ је судбински везан за патњу. Она је дио његовог битија, и ја
као дио мојег љубљеног народа носим је у себи. Ја је љубим (ох, многи би
открили душевну болест у мојим ријечима) и кад сам најсретнији опет тражим, макар, дјелић патње, како би та иста радост била потпуна!
Можда ту можемо
тражити узроке за мој недолазак у Петроград. Можда нисам достојан Ваше пажње и
љубави, јер у овоме часу не умијем узвратити истом мјером (можда никада и нисам
знао љубити).
Ваше сердце гори,
осјећам то, док је моје уморно, прегажено прошлим догађајима о којима знате
доста. У праву сте када кажете да је мој ум закржљао, да не користим своје
таленте на прави начин, и то јесте трагедија. У супротном случају био бих
поштовани члан људске заједнице, слушао бих аплаузе, и вјероватно бих био бољи
човјек него што сам сада.
Од самог погледа
на мене разбојника плачу Небеса.
Истина је и то да
од самога себе не видим друге људе. Самољубље и самоуништење су мој залог у
души. Цијепа се душа, а ја задовољство тражим у наопаком затворништву, далеко
од људи, уз чај и проклети дуван, окружен књигама, тешким сновима, и погледом
на џаду која не води никуд.
Немојте ми
замјерити ако сам „преоштро“ донио суд о неким питањима, схватићете и Ви
једнога дана да у тим мојим ријечима нема осуде, мржње, одбацивања...
Пала је ноћ,
крајњим напором ћу себе натјерати да прошетам до обале и надишем се свјежег
ваздуха. Писаћу Вам и даље, јер ме разговор са Вама држи лабавим концима да не
паднем у дубљу провалију.
Вама је тешко, но
љекови за такво стање се не налазе код мене. Они су у Вама. Када их пронађете,
прихватићете ме онаквог какав ваистину јесам. Искрено, као што ни ја Вас, тако
и Ви мене не познајете довољно.
У мојим сте
мислима,
Искрено Ваш,
Владимир
Николајевич Врангел
