Драга моја Јелена,
Данас сам читав дан провео у квартиру. Главобоље су
биле несносне, тако да Вам сада пишем тешко исцрпљен. Полковник се понудио да
сутра пошаље ово писмо, тако да не бих хтио изневјерити нити Вас, нити њега.
Писали сте ми да је у Петрограду минус петнаест. Овдје, хвала Богу, није
толика зима. Не бојте се, кнез је удесио какво-такво гријање, али Ви знате да
ја зиму добро подносим. Макар сам је подносио до овог задњег удеса у потоњем
рату.
Постоји један тренутак, један лијеп комадић зоре који
се појави на прозору. Као да читаву ноћ чекам само њега. Тај комадић и Ваша
писма су једино што ме држи будним. Живот као да ми пролази у магновењу.
Животне силе као да су ме издале...
И данас сам размишљао о Петрограду. Ах, пуна су моја
писма Петрограда, то сте и Ви примјетили и добро назвали „чежњом“. Данас сам
добио и писмо од мојег пријатеља поручника Хопрјачкова. Он и ја смо, некада
давно, друговали у Москви...И он ме позива у Москву. У праву сте Јелена, ја
нисам сам, окружен сам бригом и љубављу људи, ал' сами знате да је мој животни
удес такав, да ја бјежим од суморне свакодневнице. Некако се осјећам сигурним
на самим маргинама живота, гдје ме мало ко познаје.
Размишљао сам о Вашој реченици да не ваља закопавати
таленте које имам. Ко зна, када прође ова зима, можда бих Вам се придружио и
отпутовао на дачу поред језера, о којем сте ми тако лијепо писали. Можда тамо
завршим све оно започето у мојим рукописима.
Видите и сами да сам распет између жеља, хтијења, моје
болести, и нестабилних душевних стања. Ви бринете, ја осјећам Вашу бригу, и
знам да би учинили све да будемо заједно. Опет, исто тако знам да се повремено плашите
мојег карактера. Поготово што људи, када буду повријеђени у љубави, навластито
првој љубави, касније више не дају себе цијелога, увијек оставе неки комадић
срца за себе. У том дјелићу се ствара сумња, те се оно што је некада
било, врло јасно пресликава на данашње догађаје и ситуације. То су све знаци да
ми нисмо опростили у срцу, да нас још тишти и рањава оно што смо доживјели од
људи. Зато ми буде жао, сјећајући се Вашег давнашњег удеса, што мислите да ће Вам
се иста таква несрећа десити и са мном. Бог јасно говори у Светоме Писму, да
кад орач почне да оре, не осврће се назад. И апостол чини ми се проповиједа о
томе. Можда би ваљало послушати Евангелије, ипак је то „радосна вијест“.
Повремена плаховитост јесте црта мојега карактера. Док
сам био млађи, учили су ме да прво избројим до десет, па онда реагујем. И ја
сам то чинио, само не у ситуацијама када би се у мени подигла душевна бура! А тај
савјет је баш за то стање. Сјећам се, кад сте ми ономад говорили, да сам „луцкаст“
да се „само дијете тако љути“, да сам ја у ствари „велико дијете“... Вас брину
друге ствари, а не моја повремена плаховитост. Но, послушајмо мудрије од нас,
смиримо се под совјетом нелажним, па ће се и нама отворити царске двери и
закорачићемо у дворац о којем ни маштали нисмо.
Ето, и за крај, да Вам напишем пар ријечи о ономе што сте питали у писму. Ја човјека посматрам
као тужно створење које није у Очевој кући, зато се потуца и гријеши, пада и
ваља се, дијете које прихвата лаж за истину од оних који желе да га погубе. Но,
Отац наш се у немоћи показује, па патња, која нам је дио из чаше, бива љековита,
отвара нам другачији свијет који мало шта има заједничког са овом материјалном
стихијом која је, на жалост, преправила и наш пометени руски народ. Опет
остављамо Оца и хрлимо бљештавилу земних блага која су само обмана за
лаковјерне. Но, сувише је опасан овај друм лажни којег смо као народ изабрали,
јер нас је Крв Сина Његовог искупила, и ми нећемо имати оправдања за наш широки
пут који као бујица носи све пред собом. Овај вијек је почео са злом које се
надима и расте, биће обојен многим патњама које ни замислити више не можемо.
Прогрес је људима одузео ум, човјек се диви својем палом разуму и његовим
достигнућима, не схватајући да је у ових седам и по хиљада година људске
историје само појава Божијег Сина на земљи једино ново под Сунцем, а да се све
остало понавља.
Благородна моја Јелена, нас двоје смо сада као у некој
загонетки узрокованој даљином. Но, биће лакше када се будемо гледали лицем у
лице. Ускоро ће зора, мислићу на Вас кад се буде појавила на прозору...Ко зна,
можда и Ви, тамо далеко, у истом тренутку сједите крај филештрина и размишљате
о мени...
С
поштовањем, благодарношћу и искреном надом за наше скоро виђење,
Ваш
вјерни,
Владимир
Николајевич Врангел