„Хоће ли ће слобода
умети да пева, као што су сужњи певали о њој“
У
једном друштву, када се започео разговор о овој мисли принца српске поезије
Бранка Миљковића, постављено је питање да ли је ријеч слобода требала бити под
наводницима.
Много ту има
питања, рецимо каква је то слобода, затим ко су ти доносиоци и коме су је донијели... Него, хајде да кренемо од
примаоца (о наводницима касније)...То
су „сужњи које мори глад“, „земаљско робље“, а њихови усрећитељи, који су са презрењем одбацили унутрашњег
човјека, себе су номиновали за „елиту“ која ће усрећити човјечанство. Карамазовски речено, поручили су Богу:
„Иди, не требаш нам више и не долази“.
„Усрећитељи“
народ сматрају за „робље“ за „сужње“, и они им дарују слободу по принципу „бијелога хлеба“, уопште не слушајући народ, презирући читав његов
историјски ход, исти, ама баш исти ликови фарисејски из Светог Писма.
Но,
баш у овој мисли Бранка Миљковића је кључ за њихово схватање слободе коју
дарују несрећнима, јаднима, пониженима.
Брилијантни
Бранко није стављао наводнике јер је у једној мисли тачно и непогрешиво
детектовао и слободу и сужње. Као да каже: „Ето, донијели сте слободу сужњима,
а зашто они плачу, зашто их убијате, зашто их ниже
скота стављате? Зашто су још увијек сужњи? Је
ли то барјак слободе? Ко је, уосталом, тражио да ви доносите
било какву слободу“?
Он им је поставио
питање, слободно можемо рећи ребус, и они су то разријешили на себи својствен
начин, звјерски.
Неоспорна
је чињеница да се атеизам извио из посрнулог папизма, зато је ритуално, демонски, рушилачки насрнуо на
Православље, убијајући саму идеју Бога у човјековој души. Сва идеологија
комунизма је заснована на простој лажи, тако су и примамљивали људе, чак
тврдећи да је Господ Исус Христос први социјалиста у универзуму!
И
један и други (папизам и комунизам) народ
„ослобађају“ од гријеха, проглашавајући га чак и за пожељно средство, он је
инструмент у њиховим рукама.
Ватикан
је прво одбацио идеју Царства Небеског приклањајући се идеји царства земаљског,
затим је, као логичну посљедицу, Папа себе прогласио за непогрешивог и тако
једним потезом пера срушио сав домострој спасења којег је установио Бог. Ако је
папа непогрешив онда је човјек савршен и крсна жртва је потпуно сувишна у
свему томе, јер смо ми богови на земљи (змијино обећање). Идеје папизма (и свих каснијих исповједања насталих из римског
католицизма: протестантизам, англиканизам и др.) и комунизма су
истовјетне: стварање раја на земљи који ће они донијети људским снагама, одбацујући Бога и Његов спасоносни промисао. Тај
покушај није нов под Сунцем, у историји је познат као градња Вавилонске куле.
Онда
не треба да чуди историјска чињеница усташког и комунистичког договора о
ненападању, о борби против заједничког непријатеља, она реченица Стеве
Крајачића упућена српском комунистичком руководству у Јасеновцу: „Мало смо вас
овдје побили“...
Те сужње, гладне, напаћене, ослободиоци су ставили у нове ланце и отишли корак даље, ланцима су везали и цркву, постављајући подобне епископе који су се, као и Сергије Старогородски у Русији, радовали успјесима социјалистичке државе. Затим су изњедрили (уз помоћ српских либерала ранијих епоха који су разрађивали, чак се може рећи наслађивали том мишљу) генерације аутошовиниста, мрзитеља своје вјере, народа, културе.
Ко
ће побројати све те
„дивне“ успјехе њихове слободе....
Одговори
на Бранкову мисао нам стижу и ових суморних дана (По дјелима ћете их познати - каже
Господ у Светом Писму), дјела настављача „доносиоца слободе“ се настављају безобзирно, мучки, покварено, са пуним капацитетом лажи.
„Мастило
је сазрело у крв“ и ових дана је „певати исто што и умирати“.
Свакодневно
се „убија“ Бог у људима, а кривица није само њихова већ је и у нама, што би
рекао генијални пјесник: „Ако смо пали, били смо паду склони“.
