Да кажем нешто о
рату и гласовима о рату. Имам једног познаника који је парадоксалист. Одавно га
познајем. То је сасвим непознат човек и чудног је карактера: он је сањар. О њему ћу, свакако, рећи нешто
више. Али сада сам се сетио како је једном, има томе већ неколико година, почео
са мном да расправља о рату. Бранио је рат уопште, и то, можда, једино због
парадокса. Рећи ћу само да је „цивилно лице“ и најмирољубивији и
најдобродушнији човек који може постојати на свету и код нас у Петрограду.
- То је сулуда мисао - говорио је између
осталог - да је рат бич човечанства - То је, напротив, најкориснија ствар. Само је
једна врста рата мрска и заиста погубна: то је међусобни, братоубилачки рат. Он
умртвљује и деморалише државу, увек сувише дуго траје и од њега народ подивља
на читава столећа. Али политички, међународни рат користан је у сваком погледу,
те је апсолутно неопходан.
- Али, забога, народ иде против другог
народа, људи убијају једни друге, шта је ту неопходно?
- Све, и то у највећој могућој мери. Али,
пре свега, лаж је да људи иду да се убијају: то никада није у првом плану. Ово
је нешто сасвим друго. Нема узвишеније идеје од жртвовања сопственог живота у
одбрани сопствене браће и своје отаџбине или чак једноставно у одбрани интереса
своје отаџбине. Човечанство не може да живи без великодушних идеја, и ја чак
сумњам да човечанство управо зато и воли рат да би учествовало у великодушној
идеји. Ту је у питању потреба.
- Та зар човечанство воли рат?
- Него? Ко је за време рата малодушан? Баш
напротив, сви су осокољени, сви су одмах расположени и нема ни трага од
уобичајене апатије или досаде, као у мирно време. А затим, кад се рат заврши,
како људи воле да га се присећају, чак и у случају пораза! Ине верујте када
сви, при сусрету за време рата, говоре један другом, климајући главом: „Каква
невоља, шта смо доччекали!“ Све је то реда ради. Напротив, у души се сви
радују. Знате, веома је тешко отворено исказати неке идеје, сви ће рећи - звер,
назадњак, осудиће човека; тога се људи боје. Нико се не усуђује да хвали рат.
- Али ви говорите о великодушним идејама, о
очовечавању. Зар нема великодушних идеја без рата? Управо је обрнуто, за њихов
развој повољнији је мир.
- Апсолутно је супротно, апсолутно обрнуто.
Великодушност нестаје у периодима дуготрајног мира, а уместо ње се јавља
цинизам, равнодушност, досада и много онога што се назива пакосним подсмехом, и
то због испразне забаве, а не због потребе. Са сигурношћу се може рећи да
дуготрајни мир чини људе суровима. За време дуготрајног мира социјална
преимућства увек прелазе на страну свега онога што је човечанству зло и грубо,
најпре на страну богатства и капитала. Част, човекољубље, самопожртвовање се
поштују, још се цене, високо се котирају непосредно после рата, али што дуже
траје мир, све ове дивне, великодушне особине бледе, вену, умртвљују се, а
богатство и похлепа обузимају све. На крају остаје само лицемерје - лицемерје
части, самопожртвовање по дужности, па ће, вероватно, и даље бити поштовани,
упркос цинизму, али само на речима, форме ради. Праве части неће бити, остаће
само формуле. А формуле части су смрт за част. Дуготрајни мир изазива апатију,
ниске мисли, разврат, отупљује осећања. Уживања не постају истанчанија, већ
грубља. Безобзирно богатство не може да ужива у великодушности, већ тражи
скромнија уживања, она која су ближа ствари, то јест најдиректније задовољавање
плоти. Уживања постају путена. Сластољубље изазива сладострашће, а сладострашће
је увек грубо. Никако не можете ово негирати јер се не може негирати најважнија
чињеница, а то је да социјална превага за време дуготрајног мира на крају увек
прелази на страну безобзирног богатства.
- Али наука, уметност, зар се оне могу
развијати у току рата, а то су велике и великодушне идеје.
- Овде вас чекам. Наука и уметност се управо
развијају увек у првом периоду после рата. Рат их обнавља, освежава, побуђује,
снажи мисао и даје им подстрек. А у току дуготрајног мира, напротив, и наука се
гаси. Ван сваке је сумње да бављење науком захтева великодушност, чак
самопрегор. Али хоће ли се много научника одупрети овој рак-рани мира? Лажна
част, самољубље, сластољубље и њих захватају. Победите, рецимо, такву страст
као што је завист: она је груба и банална, али ће продрети и у најплеменитију
душу научника. И он ће пожелети да учествује у општој раскоши, у сјају. Шта је
тријумф неког научног открића према тријумфу богатства, ако научно откриће није
тако ефектно као што је, рецимо, откриће планете Нептун. Хоће ли остати много
правих трудбеника, шта мислите? Напротив, и они ће пожелети славу, па ће се у
науци појавити шарлатанство, трка за ефектом, а понајвише утилитаризам, јер ће
сви пожелети и богатство. У уметности је иста ствар: иста оваква трка за ефектом,
за некаквом префињеношћу. Једноставне, разумљиве, великодушне и здраве идеје
неће више бити у моди: биће потребно нешто много скромније; биће потребне
намештене страсти. Мало-помало, изгубиће се осећање мере и хармоније, појавиће
се девијације осећања и страсти, такозвана префињеност осећања која је, у
ствари, само њихова груба варијанта. Ето, овоме се увек уметност покорава пред
крај дуготрајног периода мира. Кад на свету не би било рата, уметност би заувек
умукла. Рат, борба - дали су најбоље идеје у уметности. Погледајте трагедију,
статуе: Корнејев Хорације, Аполон
Белведерски који побеђује чудовиште...
- А Мадоне, а хришћанство?
- И хришћанство признаје рат и прориче да
мач неће нестати док траје света: то је врло карактеристично и изненађујуће.
Ван сумње је да оно у вишем, моралном смислу, одбацује рат и проповеда
братољубље. Ја ћу се сам први радовати када се мачеви претопе у плугове. Али
питање је када ће до овога доћи? И треба ли сада претапати мачеве у плугове?
Овакав мир је свагда и свугде гори од рата, толико гори да је чак неморално
подржавати га: нема шта да се поштује, уопште нема шта да се чува, срамота је и
банално то чувати. Разноврсна и груба уживања рађају леност, а ова рађа робове.
Да би се робови одржали у ропском положају, треба им одузети слободну вољу и
могућност просвећивања. Ма какав човек био, чак и најхуманији, потребан му је
роб. Рећи ћу још и то да се у периоду мира рађају кукавичлук и непоштење. Човек
је по својој природи страшно склон кукавичлуку и безочности и он то врло добро
зна. Ето зашто, можда, он тако жели рат и тако воли рат: осећа да је у њему
лек. Рат развија братску љубав и сједињује народе.
- Како то сједињује народе?
- Тиме што их нагони да се међусобно
поштују. Рат освежава људе. Човекољубље се највише развија на бојишту.
Невероватна је чињеница да рат мање озлојеђује људе него мир. Нека политичка
увреда у миру, неки безочан уговор, политички притисак, надмени захтев - какве
нам је постављала Европа 1863. године - озлојеђује много више од праве битке.
Сетите се да ли смо мрзели Французе и Енглезе за време кримског рата? Напротив,
као да смо се зближили, као да смо се ородили са њима. Интересовало нас је
њихово мишљење о нашој храбрости, били смо благи према заробљеницима; наши
официри и војници су за време примирја одлазили до предстража и само што се
нису грлили са непријатељима, чак су и вотку заједно пили. Русија је о овоме са
задовољством читала у новинама, што нам није сметало да се сјајно боримо.
Развијао се витешки дух. О материјалним невољама које доноси рат нећу да
говорим: ко не зна за закониту појаву да после рата све оживљава. Економске
снаге земље се удесетостручују, као кад олујни облак донесе обилну кишу
исушеној земљи. Пострадалима у рату одмах сви помажу, док у миру читави крајеви
могу умирати од глади пре него што се ми наканима да дамо три рубље.
- Али зар за време рата не пати највише
народ, зар он није изложен разарању и неминовним тешкоћама које су много веће
од оних којима су изложени виши друштвени слојеви?
- Можда, али то је привремено; зато добија
много више него што губи. Рат управо у народу оставља најбоље и најпозитивније
последице. Чак и најхуманији човек ипак сматра да је изнад човека из народа. Ко
у наше време мери људе хришћанским мерилима? Мери се према џепу, власти, моћи -
то људи из народа одлично све знају. Није у питању завист, ту се јавља неко
страшно осећање моралне неједнакости које је врло увредљиво за народ. Колико
год ослобађали сељаке и писали законе, неједнакост људи се у овом друштву неће
уништити. Једини лек је рат, истина палијативан, краткотрајан, али за народ
пријатан. Рат подиже дух народа и његову свест о сопственом достојанству. Рат
изједначује све у току битке и мири господара и роба кроз највишу манифестацију
људског достојанства - кроз жртвовање живота за општу ствар, за све, за
отаџбину. Зар ви мислите да маса, чак она најзаосталија маса сељака и сиротиње,
не осећа потребу да активно испољи
великодушна осећања? А како маса у миру може да испољи своју великодушност и
људско достојанство? Ми и на појединачна испољавања великодушности у народу
гледамо тако да их једва примећујемо, понекад са осмехом неповерења, понекад
просто са неверицом, а понекад и са подозрењем. А кад и поверујемо у хероизам
неког појединца, одмах дигнемо буку као да је у питању нешто необично. И онда
испада чуђење и наше похвале личе на презир. За време рата све ово само по себи
нестаје и долази до потпуне једнакости у хероизму. Проливена крв је важна
ствар. Узајамни подвиг великодушности рађа најчвршћу везу између неједнаких
сталежа. Спахија и сељак, борећи се заједно дванаесте године, били су један
другоме ближи него у своме селу, на имању. Рат је за масу повод да поштује
себе, то зато народ и воли рат: он о рату пева песме, после њега дуго слуша
легенде и приче о њему...проливена крв је важна ствар! Да, рат је у наше време
неопходан; без рата би свет пропао или би се, у најмању руку, претворио у некакву слуз, у некакву гадну слаботињу
заражену ранама...
Ја сам, разуме се, престао да се
расправљам. Са сањарима се не може расправљати. Али, ипак, постоји једна чудна
ствар: сада људи почињу да расправљају и отпочињу разговоре о стварима за које
би се рекло да су одавно решене и предате забораву.
Сада се све то
поново извлачи. И, што је најважније, ово се свуда догађа.
Пишчев дневник - часопис „Грађанин“, април 1876.
године
