Ових
дана ми ријечи слабо иду. Опет сам се затворио у квартир, не излазим нигдје.
Главобоље су се обновиле са старим питањима која се вуку из прошлости, а остала су
нерјешена, или тако бар мислим.
Враћају
се некорисна сјећања, један дио душе говори да их морам истјерати на
чистину, други опет да бјежим одавде за Петроград и оставим све у пепелу заборава.
Читав
мој живот овдје је врло неуредан, спавам по два, три часа, пробудим се,
читам, опет легнем и све тако. Полковник Бездетко је донио кафу и могу Вам
казати да прија. Понекад заустави главобоље. О дувану да Вам не причам, то
више није задовољство, прелази у душегубну страст.
Роним
у дубинама душе, поготово у постељи, јављају се неправде (и моје и туђе) и
то јако боли и погађа. Ето, оно што сам писао Вама (о орачу који кад крене
да оре не осврће се назад) нисам примјенио на самоме себи - па је нелажна она
реченица: Љекару, излијечи се сам! Но, није толико стравично падати, али остати у блату, гледати
равнодушно како идеал тоне, губи се и нестаје, не борити се то је, прије свега,
тужније, ни вруће ни хладно, мораћу се послужити можда тешким, ал' праведнијим
изразом, то је избљувано...
Та сјећања немају везе са
покајним осјећањем, више су врисак очаја
и по томе знам да долазе са оне друге стране. Слабост ме савлада, не могу се одупријети, зато самоћа, понекад, бива болна.
И
хтио бих сада све то исправити, но, то је безумно дјело, тако сам опет разапет
између двије мисли, двије идеје које ме прогоне, а можда је све наметнута
дилема која нема везе са стварношћу. Умујем одвојен
од свијета, па вјероватно не знам правилно расудити. Закопао сам се у прошлост или ми се све то чини?
Ви
сте добро написали да ме је страх од
љубави, да ме неко воли. Заправо, ја сам годинама ван било какве
нормалности, тамо гдје сам тражио љубав нисам је могао добити, јер се увијек
све сводило на себичност а не на саборност. То је, заправо, било понижавање
личности, зато сам и себе закопао. Као да ми је неко одсјекао крила и више не
могу летјети.
Не
знам зашто људи у срцу гаје презир, због чега се одају неразумним осјећајима,
мисле да су увијек у праву и човјека сматрају за обичну крпу. Због чега се воле
преузносити над другим, истим таквим људским бићем који је икона Божија као и
он сам? Зар их понекад не заболи срце, зар себе некада не ставе у такав
положај, или, можда
баш што су и били у таквом положају, сада, када
је дошло њихово вријеме, покушавају надокнадити пропуштено. Свако ужива у својој
„праведности“, умјесто да су захвални што су добили живот на дар, они, или себе
сматрају изабранима, или
нешто захтјевају тј.
командују Провиђењу, или
напросто пљују на живот.
Ето,
и ја се ропски враћам тим удесима (мада је наступило вријеме да прескочим страшну границу) баш као прави роб (можда
борац ал' се не види),
мислећи да добра мисао, праведна идеја, може раскравити нечије сердце. Не, не
иде то тако, праштање јесте
лијек, и слобода избора такође, можда бих моју птицу требао пустити на слободу;
јер ко сам ја да одлучујем о њеној слободи баш кад је толико навалила да хоће
изаћи.
Љубав је чудесна јер се бори до задње капи крви, тако дивна, свеукупна врлина људске душе која
сјаји нетварно, срце јој даје откуцаје и плијени раздрагана, мила, врућа!
Видјети цијелу
слику, то је суштина....А сада смо у загонетки, не видимо каква је заиста
небеска стварност. Кад сердце воли све су битке добијене, кад сердцем гледаш,
онда сердцем дишеш, збориш, бориш се, молиш... Онда се и птица жели вратити.
Очекујем Феђу
Родионовича Афиногенова, чини ми се звијезду у успону нове мисли руске књижевности.
Полковнику је данас рођендан па ће донијети кримско црвено вино; да пробесједимо и читамо нова дјела која, хтјели ми то или не (лако је казати јер смо заточници), наду доносе.
Пишите, немојте
заостајати кнегињице, не, ја Вас не прекоријевам, само благо чезнем за Вашим
писмима.
Да Вас топла ријеч
сердца занавијек прати,
Вјерни Ваш,
Владимир
Николајевич Врангел
