Поштована Јелена
Андрејевна,
Нисам се тако дуго
боље осјећао него за вријеме сусрета са Феђом Родионовичем (мада је запажену улогу одиграо и Петар Иванович). Читао нам је своја нова остварења, а уваженој публици ни ја нисам остао дужан. Појава
оваквог човјека говори да Света Русија постоји, даје своје дивне плодове!
У тренуцима
малодушности споменем се да ништа не може добро изаћи од овог рода који се одао
пијанчењу, сладострашћу и свакојаким наказним стварима. То није појава од јуче,
та се движенија нарочито оцртавају од ослобођења сељака. Да не говоримо о
потпуном отуђењу виших слојева, о њиховом неразумјевању истог народа...
Сада би вриједило
дискутовати и о самим Петровим реформама, али куда би то одвело ово писмо?
Опет, није ни све
тако црно. Као што је Господ казао пророку Илији да постоји у Израиљу 7000 људи
који нису приклонили кољена пред Ваалом, тако и Русија има своје скривене
ризнице.
Уосталом, лако је
кудити народ и сматрати га за бесловесну стоку, то је мисал и преузношење
разних либерала, револуционара, отуђеног племства, лако је генерализовати, али
онај који љуби види обје стране медаље.
Руски народ је купљен
скупо, и неће тако лако пропасти. Удараће на њега зло са свих страна, али ће се
Рус изборити јер вјерује у Христа. Он је његов идеал! Заповјести Господње
ставља на престо своје душе, и најгори међу најгорим зна, ох, одлично зна и
осјећа тај морални закон у себи.
Радо бих сада
наставио плодоносни разговор нас тројице и на ову хартију, али зашто да Вас
замарам, мада, чини ми се (колико се то може из овог усамљеништва) да некаква
грозница, необјашњиво ишчекивање, дрма не само руски род већ читаво човјечанство.
Сви су заокупљени великим темама!
Вријеме се убрзало
те догађаји престижу једни друге, оно што је јуче било шокантно и неморално
данас се прима уз просту равнодушност, и као да више никаква „обична“ бестијалност
не може узбудити човјека, па се траже нова, још чудовишнија и неупоредиво гора
од претходних.
Да ли се то
откинуо точак историје па сада јуримо немилосрдно ка крају, оставивши Бога,
заборављајући на Његова доброчинства, прије свега на његово дуготрпљење, хрлимо
добрим намјерама ка прогресу и слави човјека, зидајући још једну Вавилонску
кулу од које нећемо одустати пометњом језика, али која ће у ватри изгорјети.
И даље чекам Ваша
писма. Заправо, мени више никаква писма не стижу, као да је то по неком
договору који је недокучив. Вјероватно мора тако бити. Али, знате какво ме
узбуђење хвата кад добијем Ваше писмо? Цијело моје биће
обузме узбуђење заливено радошћу
и окађено мирисним тамјаном љепоте.
У овим хладним
данима суђено ми је ходити у душевном растројству и безнадежности (судија сам,
по свој прилици, ја). Засијају понекад лијепи тренуци, али се све то брзо гаси.
Завршавам,
завршавам писати јер ме опет сустиже главобоља. Напољу је толико хладно да је
немогуће изаћи, јак сјеверни вјетар омета намјереније.
Божији ангели нека
Вас закриле,
Вјерни Ваш,
Владимир Николајевич Врангел
