Докони морнари од
забаве лове
често албатросе,
силне морске птице,
на путу немарне,
тихе пратилице
лађа што над
љутим вртлозима плове.
На даске од крова
спусте их спутане.
Краљеви азура,
невешти, збуњени,
белим и огромним
крилима скуњени
машу к'о веслима
на обе стране.
Малочас прекрасан,
а сад смешан, јадан,
крилати се путник
бори с оковима;
с луле један
морнар дува му дим гадан
у кљун, други му
се руга скоковима.
Том кнезу облака и
песник је сличан;
он се с буром
дружи, муњом поји очи,
али на тлу спутан
и земљи невичан,
дивовска му крила
сметају да крочи.
