Свети владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке, трећи део

Свети владика Николај (Велимировић) Моје успомене из Боке

Но обрадова ме срећно сећање, да ме је преосвећени заустављао те вечери и одвраћао, да не идем док не прође слава манастирска Велика Госпођа, до које имађаше још петнаест дана. Наговестио ми је и он, а и отац Милутин ми је већ много причао о ретком усрђу са којом се крсно име у манастиру дочекује и пропраћа, и наговарао ме, да се на сваки начин задржим до тога дана.

Решење моје да останем-било је лако изазвати. Ја сам и иначе тражио разлога 
да што дуже останем у овоме красноме месту. Одлука да останем даље веома ме је 
обрадовала и ја пун радости идем да се одморим, јер ноћ беше већ на измаку.
Кад сам легао, поврвеше ми мисли и сећања на оно,што сам најлепше могао видети
у Боки међу Србима, сећања на  Црквене Свечаности.

Прва прилика да видим празновање ове врсте, дала ми се на Петров дан у Рисну,

у дивноме српскоме мјесту близу до Котора. Немогуће је заборавити онај срдачни

дочек пароброда, који је био довезао нас госте из Новога и по том оне из Котора.

И ако се људи из ових места међу собом скоро недељно а и чешће састају и

виђају, чему доприноси колико близина тих места, толико и разноврсни послови и

сродничке везе, ипак се овом приликом сусрећу са толиким ентузиазмом, толиком

топлином, пропраћеном грљењем и љубљењем, да би човек помислио да се

годинама нису видели.

Но није то блискост по раздаљини места него више по једнакој и истоветној

судбини, која их тако спаја и срађа. Још нешто. Посећивање црквених слава код

тамошњега Српства, не чини се ради својих личних угодности и задовољења, него

то више и много више спада у моралну обавезу-у дужност свакога, у кога је пуна

свест о Српству и идеалима српским.

Само онај коме је знано грозничаво такмичење међу народностима у Аустриској

царевини а специјално у Далмацији, где је то такмичење достигло врхунац и где

га на једној страни подржава државна власт а на другој сузбија: само томе,

велим, биће позната она неуморна ревност овога узоритог српског племена за

своју веру и цркву а следствено и многобројност посете и импозантност црквених

свечаности у овим крајевима.

Свака народност у Далмацији нечим се поноси пред другом. Талијан се поноси

својом умешношћу и вредноћом, Мађар својом надутошћу и разметљивошћу,

Ȁваба својим тврђавама и господарством, ǽрват-милостивим погледима и

утопијским обећањима својих господара, а Србин,-он се поноси својим именом и

вером. Остављен сам себи, без ичије помоћи, принуђен да се бочи са толиким

силним и демонски јаким утицајима са разних страна, којима је циљ

подвлашћење српскога елемента у сваком погледу, он се узда само у Бога и у

себе. За то он над свим поштује Творца и себе, веру своју и име своје.

Крсно име у манастиру Савини јесте Успеније св. Богоматере. На недељу дана

раније почеле су припреме у манастиру за славу. Једнога дана кад се црква

изнутра чистила и уређивала, беше из ње изнето у двориште све што се изнети

може. Не зна човек чему би приписао већу вредност, не зна шта је драгоценије:

златни крстови или сребрна кандила, китњасти и скупоцени полијелеји,

уметнички оковане књиге, чираци, барјаци, златно посуђе и. т. д. ! Стајао сам

дуго и посматрао ово нецењено благо, које побожни Приморци драговољно

приложише храму Св. Госпође.

У томе ће ме ословити настојатељ: "Ваљда, Србијанче, посматраш нашу савинску

сиротињу и сравњујеш са богатством и велељепијем ваших цркава и манастира у

Шумадији?" Ове речи ми тешко падоше и изазваше стид у души мојој при

тренутном сећању на крајњу небрижљивост и непожртвовање мојих земљака

према цркви. "Заиста, рекох му, кад се узме сразмера према богатству, ми би у

Србији требали да имамо боље, богатије и снабдевеније цркве него ли икоји крај

Српства, но на жалост то се не може рећи. Моји земљаци нису ни у чему тако

скромни као у погледу украшавања храмова и издашности за свету веру своју. У

томе они просто оличавају савршену јеванђелску скромност."

Неколико Бокеља успремаху по дворишту манастирском; по целој владичиној дубрави намештаху се фењери са тробојним изгледом. По зиду около манастира беше поређано тма светиљки. На зеленој рудини испред ограде манастирске подизаху се многобројне шатре за продавање јела, пића и сваковрсних ситних артикала. Из калуђерских ћелија, све је изнето јер се и оне перу и уређују.

Удаљих се убрзо из манастира, у коме владаше превелика  ужурбаност и шум, што је опет реткост и необичност за ово тихо и мирно склониште светиње. Сам сам себи уображавао дивоту светковине за коју се толике припреме чињаху.

Разговор у друштву махом се водио о наступајућој свечаности код манастира.

Причало се како се које године до сада она обављала, износила се гомила

анегдота са тих слава: о свечаности службе, о музици, играма, сукобима с

полицијом, дочеку Дубровчана и т. д. Све је спремало најлепше рухо за тај дан,

све се радовало искреном детињом радошћу.

Најзад дође дан уочи Госпође. Изгледаше, да ће да се промени време. Облаци се

небом погоњаху, а оморина беше страшна. Скоро два месеца беше прошло од кад

киша није оросила земљу. А суша је нарочито убитачна за овај крај, који је

сувише кршан и каменит. Сунце, које тако умиљато и благо греје Приморца зими,

кад се милиони мрзну иза његових леђа, понекад добије вољу да томе истом свом

љубимцу пркоси и сувишном издашношћу своје топлоте штету му наноси. Оно

мало усева, што вредни поморац засије, па с муком извојеваном земљишту од

свога љутог непријатеља- камена, врели јулски зраци немилосрдно му сагору и

униште. Но и тада Приморац не клоне духом. Кад су у изгледу или кад наступе

гладне године, он се обраћа своме вазда непроменљивоме пријатељу- мору, и

оно га подржи и исхрани.

Иако овогодишња суша беше створила невесело расположење у приморском

свету, иако је све жељно очекивало кишу и вапило за њом, ипак комешање

облака и изглед на скору кишу уочи Госпође не промени ни мало расположење,

јер нико не беше рад, да се ма каквим узроком, па ма он и велике користи

доносио, онемогући и поквари сутрашња светковина у манастиру.

Припреме се на Савини довршаваху. Продавци јестива и пића направили беху у

неколико упоредних редова дрвене шатре или шаторе од платна тако, да из

далека све то посматрано даваше изглед какве касабе или војног логора.

Ја сам већ неколико пута из стана долазио к манастиру, колико из радозналости

да видим има ли још какве новине у украшавању, толико и да се у хладовитој

манастирској шуми расхладим и освежим на тешкој оморини, која владаше; а

највише, да проведем време, које ми се тога дана учини необично дуго.

Најзад забрујаше звона у манастиру. Време беше за вечерњу службу. Као на

команду из свих домова поче гомилама излазити свет, који је одавно спреман био,

само чекаше знак звона. Ја стајах крај мора и бејах се загледао у једну барку, на

којој рибари ловљаху рибу. Њихов весели смех показиваше велики успех у лову.

Примицаху се обали и ја очекивах, да се уверим о том њиховом успеху. Но кад

чух глас звона, на мах се и сам придружих једној гомили мојих познаника, који се

беху упутили к манастиру. Народа беше већ препуно кад ми дођосмо. Милозвучне

вечерње стихире, пуне духовите садржине, разлегаху се под сводовима

манастира. За певницом је певао настојатељ и богослови из Задра. Преосвећени

увек и сам узима учешћа у одговарању на служби; он је сав удубљен у молитву и

у свети чин богослужења, које обично цело одстоји; мало ће се кад он спустити и

сести у свој сто. Према његовој дубокој старости ово је знак јаке верске ревности

и велике издржљивости.

Око доњих стубова стајаху са погнутим главама и изразом највећег

страхопоштовања и побожности људи у богатом херцеговачком руху. То су

Крушевљани, блиски суседи негдашњег манастира Тврдоша, који је лагумиран и

разорен у млетачко-турској војни крајем 17-га века. Тадашњи митрополит

Саватије са неколико млађих калуђера, покупивши из манастира све што беше

скупоценије и знатније, пребегне у Боку и настани се код ǽерцег Новога на

Савини, служећи у маленој цркви крај данашњег манастира, који је тек доцније

сазидан. Још од тога доба народ из околине Тврдоша доходио је већим

празницима манастиру Савини, ну доцније кад се у близини разореног Тврдоша

сазида манастир Дужи, народ је задржао као аманетни обичај долазити на Савину

о слави манастирској, Успенију Св. Богородице.

Како су дични ови кршни Херцеговци! На лицу им се може прочитати израз тихе

среће и блаженства, као на јагњету, које, вијано и гоњено од вукова, утруђено и

намучено, обре се у тору са осталим сродницима и познаницима својим.

Око њих стајаху Бокељи, свечани и поносни како их је већ и Бог створио. Са пуно

умиљатости погледаху они кад и кад на своје госте из Херцеговине. Десну страну

од уласка па све до владичина стола заузимаше женски свет. Без кокетности, која

иначе женскињу и у цркви не одсуствује, без притворности и лицемерства,

смерно стајаху оне, са оличеном истинском побожношћу на лицу. Ја мислим, да на

земљи ништа не може улити у душу човечју, толико светога решпекта колико

побожна женска, кад се Богу моли. Нити има врлине, која женској толико

приличи, као побожност.

Задубљен у посматрање овога света и размишљање о његовој судбини, нисам ни

осетио кад се вечерња служба сврши. Тек јасна арија завршне песме: "богати

обнишчаша..."коју у хору запева њих више за десном певницом трже ме из мојих

размишљања. Преосвећени је се морао при изласку још дуже задржати, док му

побожни свет десницу целива и од њега свети благослов прими.

После вечерње, као што обично бива и после свакога свечанијег богослужења у

манастиру, многи познатији и виђенији од присутних свратише у манастирску

трпезарију. Ту би се увек, као и овога пута, водили на дуго и на широко дискути о

најразноврснијим предметима. Колико год ми је налагала дужност да долазим на

богослужење у манастир, толико ме је вукла жеља, да слушам разговоре ових

добрих, питомих људи. Мене из Пијемонта који сам као и многи моји земљаци,

уображавао, да ми Шумадинци како у економском тако и интелектуалном и у

сваком погледу стојимо на вишем ступњу од наше браће, која су под туђином,

изненадила је супротна чињеница, зачудио ме факт, да ови људи, наша браћа у

Боци, по својој интелигенцији и племенитости душе у више случајева могу нама

за углед послужити. Њихови разговори о школи, цркви, о политици, економији, о

народностима и т. д, разговори који се воде са пуно познавања ствари, без

огорчености и пристрашћа, без личног истицања и самохвалисања, а са

уважењем свачијег мишљења и разложитим побијањем неистинитих убеђења,

карактерише их као људе особите углађености и питомости. Ја сам био присутан

многим дискусијама и на овом месту и у српској читаоници у Херцег Новом, и у

кафани и у приватним домовима, и свуда сам се уверио у горњу истину, свуда су

ми се ови људи представљали са свима особинама образована света.

Наравно, да се је на поселима у манастиру вазда дивно манифестовало

гостољубље браће калуђера. На сто би се изнели најлепши приморски

деликатеси: поморанџе, лимунови, грожђе, вино, марашино, и. т. д. И ако је

приморски свет најмање лаком на јело и пиће, ипак сваки се жури да госту

изнесе на послужење најразноврсније артикле ове врсте.

Полако наступаше ноћ. Мрак је постепено копреном својом обавио земљу. У

дворишту манастирском запалише се многи лучеви. Ту беху поседали за вечеру

Херцеговци, који су манастиру на конак дошли. Не памти се већ од када постоји

обичај, да се у манастиру спрема вечера уочи Велике Госпође и даје даљним

гостима, а од ових нарочито Херцеговцима из околине некадашњег Тврдоша.

Поседали беху сви за сто пред стабом калуђерским. Преосвећени Герасим пришао

је свакоме на по се и по неколико речи проговорио, онда их благословио и, он

собом почео им раздавати вечеру, коју је манастирска послуга доносила из

кухиње. И то је по неком старом обичају који се не сме крњити. Ови синови

кршне Херцеговине изнајпре се ко снебиваху и ћутаху, ну када господа из

трпезарије изађоше и заподеше весео разговор с њима, и они се мало по мало

откравише и разговорише. Та кога не би насмејала весела шала бокељска, која

необично пристоји благој нарави Примораца? Чији језик не би развезале пријатне

речи ових људи са руменим лицем и широким плећима? Нека сте се јутрос

упознали с једним Приморцем, до мрака ви ћете осећати потребу, да му све своје

тајне поверите, као највернијем пријатељу. Не лукавством и вештином, него

својом простодушношћу, природношћу својих разговора и свога кретања, својом

урођеном искреношћу и љубазношћу, својим неизвештаченим хумором, веселим и

јасним смејом, који је одјек пуног здравља и тела и духа, тиме Приморац Бокељ

(јер о њему је реч) задобија неограничене симпатије свих странаца, који се с њим

ма и једном сусретну у животу. Ништа код њега нема, што би личило на

блазираност, ништа усиљено и извештачено.

Преосвећеније и сам учествовао у разговору, поред све своје ужурбаности, да

стигне свуда око трпезе и разда јело. Причао је он своје неке интересантне

доживљаје. Херцеговци су га слушали са особитом пажњом и поштовањем.

Јеловник је сав исцрпљен, који, ако није био раскошан, био је скроман и

довољан. Пиринач(ориз), лук(чипула) и риба, а по том воће и вино, цео је његов

садржај. Задовољни су били Херцеговци, а задовољни и ми, који смо гледали

њихово задовољство.

Утруђени владика поздравио је се са свима и отишао да отпочива. Поздравише се

и одоше господа из Херцег Новога. Ја сам остао све докле Херцеговци нису

савладани сном полегали под неранџе, смокве и маслине, да под окриље Свете

Госпође нађу покоја телу и души. По том се опростим с калуђерима и одем и ја

пут моје лепе Мељине, да у тишини и миру, који још увеличава и нечујност и непокретност мора, сумирам дневне утиске.